Posle bombardovanja se nikad više neću nervirati zbog sitnica

Ležim na krevetu na kome nikad ranije nisam ležala, u stanu u kome nikad pre nisam bila. Njegovi su se sklonili u vikendicu blizu grada. On neće da ide. Ležimo na leđima, kao dva mrtvaca, ruku položenih pored golih tela. Gledamo u plafon i slušamo. Pokvarila se sirena. Prvo je upozoravala na vazdušnu, pa na hemijsku opasnost, a onda je počela da improvizuje. Falšira. Urla kao operska pevačica prepuklog glasa koja se, posle decenija zaborava, dokopala mikrofona.

***

Do samog napada nismo znali, ili makar ja nisam, da li će stvarno da nas bombarduju ili samo prete. Kada su avioni izručili prve bombe na Jugoslaviju, Srbiju, Beograd marta 1999. godine, sa radija su se čula uputstva (kako da se zaštitimo od onog odozgo). Pojačala sam do daske.

Odškrinite sve prozore u stanu. Odškrinula.

Spustite rolentne. Evo, opet se ova u kuhinji zaglavila. Dobila sam natčovečnu snagu i povukla, a roletna se nepovratno sjurila – roletne spuštene.

Sada se polako uputite ka skloništu u podrumskim prostorijama. U mojoj zgradi nema podruma, a kamoli skloništa?!!?

Od drugarica koje su živele u zgradama sa velikim skloništima (u mirnodnodobskim vremenima pretvorenim u skladišta za stare stvari i turšiju ili u teretane) čuću da se noću tamo mladi redovno okupljaju, bila vazdušna opasnost ili ne. Neko ponese piće, neko gitaru i žurka može da počne. Kada to budem saznala prokleću sudbinu i odlučiti da se neko vreme ne čujem sa prijateljima kojima su dostupne podrumske prostorije, ali to je došlo kasnije.

Prve večeri NATO agresije znala sam samo za strah, tvrd i oštar, prožet sitnim nitima panike, nedostojne jednog odraslog racionalnog bića. Izletela sam iz stana na ulicu jer nisam htela da me bomba pogodi dok sam unutra, da me zatrpa, uguši. Napolju je bilo tiho, osećala sam se sigurnije. Kupila sam paklicu izduženih Eve cigareta (mislila sam da duže traju od običnih) u radnji na ćošku. Vlasnik se dobro pripremio za vanredno stanje i produžio radno vreme na non-stop što se ispostavilo kao odličan poslovni potez, verovatno ilegalan. Blejali smo pored šupe-samousluge egzotičnog imena Honolulu, pošto bi nas prethodno u njoj istresli iz gaća – sve je bilo skuplje nego u regularnim radnjama. Zapalila sam svoju prvu cigaretu. Zavrtelo mi se u glavi. Udahnula sam opet, duboko koliko početnička pluća dozvoljavaju i zaglavila filter u desnom uglu usana. Ruke su mi drhtale, a kada je negde u daljini odjeknula eksplozija, cigara mi je ispala iz usta, progorela duks i pala na zemlju. Još uvek se žarila kad je moj očuh ugasio cipelom i ćušnuo u stranu. Pogledali smo se, oboje zbunjeni.

Ti pušiš, pomislio je on. Otkud si se ti stvorio, pomislila sam ja. Nismo ništa rekli.

U ruci je držao pumpu za bicikl. Išao je da je pozajmi od komšije, iako ga je mama preklinjala da ne napušta kuću jer „su avioni već krenuli iz baze u Avianu, znam pouzdano“. On je jedan od onih ljudi koji za svaku nezgodaciju ima savršeno logično i prikladno, mada netačno objašnjenje. Kao što je verovao da bombardovanja neće biti ili ako ga bude nikome ni u ludilu neće da padne na pamet da gađa Beograd, tako mi je sada objašnjavao da prasak verovatno potiče od zvuka koji pravi točak kamiona kad upadne u rupu na putu. Prvi put u životu nisam imala snage da mu se suprotstavim, želela sam da verujem u tu glupost.

Izlazili su i drugi, uglavnom stariji stanari, stežući u rukama cegere sa flašama vode, hlebom i dragocenostima zakamufliranim u marame i izlizane kožne torbice. Komešali su se u parkiću između zgrada. Nagađali ko bi mogao da ima mapu ciljeva na koje će da udare Ovi Odozgo. Može li se izbeći da budeš/budem meta. U nedostatku informacija i ideje gde bi i šta bi, jedan za drugim vraćali su se svojim kućama. Očuh je otišao u stan da smiri mamu, a ja sam ostala napolju.

Gledala sam u noćno nebo podbulo od zvezda.

Činilo mi se da ih nikada nije više bilo na kosmičkom platnu.

Nesigurno oko tražilo je neki znak da zvezda nije zvezda nego bombarder ili navođena letelica koja će se sručiti na nas i sve nas pobiti. Kada sam se vratila u stan majka je već zaspala pod dejstvom bromazepama od šest miligrama. Očuh je pušio na terasi. Naš pas je drhtao na pločicama u kupatilu, kao što uvek čini kad grmi. Ili kada nas bombarduju.

Uključila sam radio. Od početka vanrednog stanja puštaju nasnimljenu plej listu, sa istim pesmama.

Posebno sam volela onu od Džukela brzog ritma, antiglobalističku…

Amerika, Amerika, bogata i ponosna/Amerika, Amerika, gomila klovnova

…dok nisu počeli da je vrte…

Amerika, Amerika, ja sam srećan što sam tu/Amerika, Amerika

…hiljadu puta na dan…

Hvala vam za sve što ste učinili/To vam nikad nećemo zaboraviti

…na nacionalnim frekvencijama…

Hvala vam za sve što ste nam uradili/To vam u životu nećemo oprostiti

…u propagandne svrhe protiv NATO agresora.

Zazvonio je telefon. Očuh se javio. Njegova ćerka je. Gleda sa prozora svog stana u paljevinu koja je ostala od neke vojne ustanove. U njenom komšilku, dakle, padaju bombe! Nek se smiri, mora da je u pitanju neka greška, ko još bombarduje jednu evropsku prestonicu na otiraču 21. veka. On će doći sutra kod nje da je obiđe, a ona neka pokuša da se smiri i sa majkom siđe u podrum, za svaki slučaj. Iz masivne slušalice koja se spuštala na ležište crnog telefona, oldtajmera koji radi i kad nestane struja, čuli su se prigušeni jecaji. Očuh je sipao rakiju u čašu za viski i iskapio je u cugu.

Taj dan počeo je kao i svaki drugi, o izlizane li fraze

Vukla sam se pospano do gimnazije, u kojoj sam po automatizmu bila odličan đak. Bez radoznalosti i strasti za znanjem. Na velikom odmoru neko je rekao da su bombarderi već na putu za Srbiju, ali slične glasine su se periodično javljale i ranije – pa ništa.

Pre poslednjeg časa sam prebirala po torbi i naišla na predmet u poklon papiru. E jebi ga. Umalo da zaboravim da jednoj starijoj gospođi treba da odnesem poklon od dece iz Amerike. Oni se neko vreme neće vraćati u Jugoslaviju, čak ni u posetu staramajci. Nisam imala želju da upoznajem stare ljude i da se pretvaram da ih slušam dok jedem njihove bajate kolače. Iz tih sebičnih razloga povela sam drugaricu sa sobom, sa njom uvek neka sprdnja ispadne, a može da bude od pomoći da što pre klisnemo iz atmosfere starog porodičnog albuma sa crno belim slikama.

Krenule smo pešaka, od Cvetnog trga i kafića postrojenih oko gimnazije, prema Slaviji, uspele se Ulicom Svetog Save  do Hrama i rešile da malo odmorimo na klupi ispred Narodne biblioteke. Imaju li nadležni organi plan gde da sklone stotine hiljada vrednih knjiga, pre nego što se njihov dom nađe na meti agresora. U slučaju bombardovanja, svakom članu biblioteke treba dati neki broj knjiga na čuvanje, da spasimo šta se spasti može. Ako bomba udari baš u moju zgradu, ubije me na mestu ili me geler oslepi, to je druga stvar, nije isto kao da udari u hram kulture. Za mene bi, doduše, to bila gora varijanta.

Od najcrnjih misli spasla me jedna minijaturna mušica, invazijom na oko. Moje.

Mahnito sam trljala kapak da je izbacim, ali nije išlo. Okrenula sam se prema drugarici, s bubom u oku. Podrazumeva se da sam tražila pomoć. S gađenjem je skrenula pogled na drugu stranu. Ako mi mnogo ne smeta, mrmljala je, da ipak ne kopamo po nečemu tako osetljivom kao što je oko.

Ma šta mi napriča, ti entomofobična izdajice.

Otela sam joj ogledalce i maramicu i nekako iščeprkala insekta, udavljenog u mojim suzama. Bez bube u oku, obema nam je laknulo. Razvezle smo o Jovanu iz četvrtog tri, megnetu za devojke, ja ne mogu da dokučim šta ga čini fatalnim, drugarica se zagonetno smeška. Stazom pored biblioteke nastavile smo do ulice u kojoj je živela gospođa Bela, kojoj je poklon bio namenjen .

Očekivala nas je dok je grejala vodu za čaj, očekivala nas je dok je aranžirala čajne kolutiće na porcelanskoj tacni i, najzad, dok je odsutno hvatala delove rečenica spikera sa radija. Ipak se trgla kad je čula zvono na vratima.

Čulo se neko čagrljanje, hitri koraci i otključavanje dve brave. Predala sam joj paketić koji je, bez gledanja, odložila u kuhinju. Posadila nas je na tvrde fotelje u prostranom salonu i iznela posluženje. Keksići su bili odlični, močila sam ih u čaj i punih usta odgovarala na pitanja o roditeljima, školi i planovima za fakultet. O da, u Americi mi je bilo sjajno, upoznala sam njenu decu, da, zaista su fini ljudi. Baka Bela je uronila u svoj prestol presvučen mebl štofom zelene boje. Njene, takođe zelene, vodnjikave oči bile su naizgled pune suza što se očitavalo kao slabost na četvrtastom licu jakih vilica, čiju je strogost donekle ublažavala opuštena koža. Crnom šnalom pokupila je sedu kosu, mada je za moj ukus malo preterala sa onim plavim ehoton prelivom. Prešla je rukama preko besprekorno ispeglane crne suknje, peglajući nepostojeće nabore, nastavila preko vunenog pulovera da bi se njeni elegantni dugački prsti, reumom samo malčice iskrivljeni, s posebnom pažnjom zadržali na lepom srebrnom brošu na kragni košulje. Nismo joj više držale pažnju, važno je bilo samo prisustvo neke publike.

Počela je da priča.

Duboka pukotina na zidu, tamo iza naših leđa, stara je koliko i ona. Nastala je u onom bombardovanju Beograda, s početka Drugog svetskog rata, kada je Nemac iznenada napao iz vazduha. Živela je s majkom, ocem, sestrama i braćom u kući prekoputa. Hoćemo li još keksića, puna kutija je na stolu u kuhinji. Komšije su pojurile u sklonište u Karađorđevom parku, bezmalo dvesta njih.

Belini nisu stigli, bombe su ih preduhitrile.

Čaj nam dosipa bez pitanja uz objašnjenje da je odličan, kamilica u rinfuzu, a ne onaj veštački iz kesice. Posklanjali su se ispod kreveta i stolova. Majka je kao najmlađu zaštitila svojim telom. Seća se da je neko posle izneo na rukama iz ruševina kuće u kojoj se rodila. Jedina je preživela. U skloništu u Karađorđevom parku niko nije. Evo i šećera u kockicama, ako bismo izvolele. Keks, iako smekšan čajem, zastao mi je u grlu. Baka Bela je zaćutala. Pogledala sam u užasnutu drugaricu, koja od početka posete nije progovorila ni reč.

Poželela sam da lupim šamar staroj dami besprekornog držanja i setnih očiju. Kriva je što smo drugarica i ja drhtale i što nas je panika ščepala tako jako. Ustale smo istovremeno, škripa stolica je zaparala tešku tišinu u kući koja je preživela sva bombardovanja iz Drugog svetskog rata i, osećale smo, postala dom svim onim dušama iz komšiluka koje nisu bile te sreće. Promrmljala sam da moramo kući, ne, nemojte ustajati zbog nas, same ćemo izaći, hvala na čaju i keksićima, pozdravite vaše kad se jave. Spuštene glave, ne želeći da se susretnem sa staričinim pogledom, na prstima sam krenula ka vratima, drugarica u korak za mnom. Utekle smo iz kuće duhova, ali nam nije laknulo. Hodale smo užurbano do Karađorđevog parka i rastale se uz slabašno ćao.

Otišla sam iz grada na selo

Ponela sam tek nešto više od onoga što sam inače vukla u rancu od kad je počelo bombardovanje: trista maraka, zlato koje sam dobila za malu maturu (iako sam bila izričita da ne želim zlatni nakit) i knjigu Svila Alesandra Barika. Sa staničnog perona su nas ispratile sirene. U autobusu je bilo desetak putnika. Nisam mogla da čitam tokom vožnje jer bi mi pripala muka. Osetila sam potrebu da u međugradskom autobusu popričam sa nekim o vremenu, o lošim putevima, o nečemu trajnijem od jednog bombardovanja, ali svi smo ćutali. Privid normale nam nije dozvoljavao da se ponašamo normalno, mogli bi da propustimo fijukanje ili zujanje granate (kažu da fijuče ili zuji kad je blizu). Sa autoputa smo sišli na regionalni pravac, pun rupa i zakrpa.

Kada je nešto puklo u autobusu – Bomba, ljudi, bomba, niko nije smeo da izusti.

Svi smo fiksirali “nebo” autobusa kaki boje, ali nije bilo oštećenja. Na podu ugledasmo plavu sportsku torbu, koja je od truckanja sletela sa spremišta iznad sedišta, sva sreća nikom na glavu. Kome je počeo da se odmotava život u trenutku praska, možda je doznao nešto što će umeti pametno da primeni u budućnosti, kao na primer

Posle bombardovanja se više nikad neću nervirati oko bilo čega

Vozač je dodao gas. Ljudi progovorili, pitaju se za zdravlje, kako se ko snalazi pod vanrednim okolnostima, otrgne se poneka šala. Dokopala sam Svilu iz ranca i počela da čitam na prvoj stranici koja mi se ukazala.

Mogla sam opušteno i da povratim.

U selu su me dočekali deda i baba drhtavim glasovima, nejaki i smežurani. Sve sam mogla da im oprostim, ali ne i strah. Moraju da budu jaki, moraju biti jači od mene. Gledala sam u domaću pileću supu i razmišljala o smrti. Tu je i ta epizoda sa kokoškom. Odsekli su joj glavu, a ona je nastavila da trči po dvorištu. Gledala sam kako mahnito juri (da li za sopstvenim repom), iako su mi rekli da okrenem glavu. Naredili su mi da jedem  supu, od bezglave koke koja se takoreći nije dala, ali se posle izvesnog vremena ipak dala, kada je prestala da trči i stropoštala se na zemlju. Jedi, da se ne ohladi.

Jedem, jedem, spavam, jedem.

Sve automatske radnje su uslovljene redom letenja NATO aviona preko neba iznad sela. Kao važan koridor preko koga avioni stižu do svojih meta to parče neba bilo je neobično išrafirano belim linijama mlaznih motora, a ja nisam stizala da svaki put kad ih vidim zamislim želju. Vojni avioni, uostalom, ne donose sreću, a i ja sam imala samo jednu želju koja je direktno skopčana sa njihovom propašću. U selu se znao red. Kad se ustaje, doručkuje, kad hrani živina, počiste staze i peru tanjiri (uvek neposredno posle obroka). Dnevnoj rutini pripadali su i poslepodnevni sastanci, kad je stomak pun a misli manje crne. Moji su baba i deda srčući kafu sa komšijama i rodbinom (ja sam nemi svedok) gledali u nebo i komentarisali, što hladnokrvnije, šta se zbiva.

– Onaj ide ka Kosovu, vidiš da ih je više u formaciji… Ovaj se vraća u bazu, mada leti neobično nisko.

Većina sastanaka se završavala bez žrtava panike, al ponekad se dešavalo da u toku tih popodnevnih seansi odjekne jaka detonacija i crni dim pokulja “negde iz pravca Pančeva”, te bliska rođaka padne u histerični trans, a ostali je teše sedativima. Svi, kao nekim poslom, potom odlaze svojim kućama da izražavaju sumnje u skori kraj bombardovanja u miru svoje kuće.

Ptice za vreme bombardovanja ne pevaju, ne žele da se odaju neprijatelju.

Svako je meta, svako je potencijalna meta koja može da se pretvori u kolateralnu štetu. Zato ćutimo i skrivamo se po zapuštenim vikendicama i letnjim kujnama. Prinudni povratak prirodi. Ali televizor se ne gasi, pa nismo valjda divljaci. Vesti ujutro, u podne, dnevnik poslepodnevni i večernji kao objedinjeni izveštaj stradanja. Neprijatelj je podmukao, može da udari bilo koga, bilo gde kao na primer, kaže spiker udarne informativne emisije, u porodicu izbeglu iz ratom zahvaćene Bosne, privremeno smeštenu u Beogradu, koja se od bombardovanja sklonila u vikendicu prijatelja na Avali.

Televizor nam se obraća u šiframa. Pominju se lokatori, sledi pojašnjenje o neprijateljskoj aktivnosti postavljanja minijaturnih uređaja na našoj teritoriji za navođenje raketa. Postoji sudbina, a sada su postojali i lokatori kao nešto opipljiviji vesnici nesreće. Noću sam dežurala u vunenom džemperu ispred kuće. S njene gornje strane je neasfaltirani put kojim, čak i noću, jure automobili. Poneki uspori i ja sam se pitala da li vozač namerava da ubaci lokator u naše dvorište. Dozivam babu, koja drema u prizemlju uz poslednje izdanje dnevnika za taj dan i nalažem joj da se zaodene u ćebe mrke boje, što i ja takođe činim, kako ne bismo privlačile pažnju dok njuškamo po sopstvenom dvorištu, za lokatorom. Papuče su nam bile kaljave, a tela zanemoćala od teških vunenih ćebadi. Baba je zaključila da ima dosta korova koji treba počupati koliko sutra. Lokator nismo našle. Povukle smo se u kuću. Spustila sam se se na krevet pored babe, potpuno obučena. Zuje avioni, škripe kočnice automobila, ne mogu više, kapci se navlače, a svest sužava u crnu tačku.

Ptice cvrkuću. Naša kuća je bombardovana, ali nije srušena. Otkinut joj je prednji zid. Izgleda kao arhitektonski crtež na kome je prikazan vertikalni presek objekta. Kao reforma torta iz koje je izvađeno jedno parče, pa vidimo naizmenične slojeve fila i kora od badema, lešnika i oraha. (Reforma torta mi je ako ne najomiljenija, onda među top pet.) U prizemlju oljuštene kuće se krčka ručak, miris paprikaša se širi po dvorištu. Gore na spratu baba usisava, kad me vidi mahne i kaže Dođi da brišeš prašinu. Deda sređuje alat na tavanu, zadovoljan je. Nije mu mračno, skučeno i zagušljivo, bez jednog zida tavan je dobio novu perspektivu. Dovikujem da sam oprala povrće za salatu, samo da siđe da ga isecka svojim specijalnim perorezom. Klima glavom i osmehuje mi se. Spuštam pogled. Besprekorno podšišan travnjak je načičkan belim šampinjonima koji nisu šamponjoni već lokatori. Podižem pogled. Sad bi trebalo da stigne neko koga očekujem svakog dana u isto vreme, samo ko to beše? Ptice intoniraju Bajaginu pesmu i dok ćijućijaju “ovo iznad nas je nebo, zna da bude kad je sunčan dan”, beli padobran se pojavljuje na našem parčetu neba, istom onom nebu koje svakodnevno zloupotrebljavaju avioni NATO alijanse. Neko koga očekujem se spušta padobranom polako ali sigurno i ja se iskreno radujem, znajući da taj neko (iako ne znam ko) mora biti meni veoma blizak i prijateljski nastrojen prema našoj zemlji. Tačno u metu! Padobran se spušta na zaravan (naše imanje je inače na blagoj padini) ispred gornjeg ulaza u kuću, na mesto za ateriranje simbolično ukrašeno belim i crvenim lalama zasađenim u krug. Iz platnenog testa iskače niko drugi do moja majka sa skijaškim naočarima na licu. Jel gotov ručak, pita ona rutinski i bez euforije koju bi po meni trebalo da oseća neko ko se sjurio sa ko zna koliko metara visine na tvrdu zemlju i ostao živ. Ostavlja me u konopcima kupole padobrana (termin iz članka o padobranstvu koji sam negde pročitala) i odlazi da opere ruke pre obedovanja. Za ručak smo jeli nešto što jeste mirisalo na paprikaš, ali je imalo ukus halucinogenog pasulja, od koga smo se naduli i pozaspivali

Zvuci sirene se kače malim robotičkim kukicama za moje bubne opne u nameri da ih probuše.

Budim se.

U sobi mrak. Tv je uključen.

Reflektor kamere skakuće kao svitac od jednog do drugog kraja zgrade u plamenu. Vertikala razgolićena. Srušeni zidovii kancelarija, iznutrice monitora i kompjutera svuda unaokolo. Delovi armature štrče kao kosti kod otvorenih preloma. Slika se trese i trza. Napipavam daljinski, bezuspešno. U kadar ulazi vatrogasac sa šmrkom, pa nestaje. Dva bolničara sa nosilima promiču. Unezvereni ljudi, statisti, solidno glume očaj. Slika – mutna. Kamera okoliša sa zumiranjem, a onda ipak krupan plan… raspolućenog ljudskog tela. Noge su prignječene betonskim blokovima, a prašnjavi trup, glava i ruke vise nadole. Kosa brašno bela. Bauljam do televizora i nabadam off dugme. Obrisi izmučenog tela, gotovo razapetog, projektuju se na svakoj površini koju gledam – zidu, prozorima, čak i sa unutrašnje strane mojih kapaka.

E sad su preterali. Kad već puštaju holivudske blokbastere napaćenom narodu, zašto bar ne biraju neke romantične sa Meg Rajan, a ne brutalne akcije sa osakaćenim leševima. Okrenula ka zidu i s mukom ponovo zaspala. Baba je hrkala pored mene.

– Dobro je što sinoć nismo ostale budne, a tv nam ostao uključen baš na tom kanalu. Tetka Vera se umal nije šlogirala, jadna žena, sve mi jutros prepričala… – započinje baba bez dobro jutro dok ja trljam oči nad prženim jajima i slaninicom.

Vidi da je ništa ne razumem, pa nastavlja:

– Sinoć bombardovali zgradu RTS-a, usred programa, silni narod izginuo, a na drugom kanalu pustili bez cenzure snimak sa lica mesta, tela na sve strane…užas jedan… Divljaci, kako su mogli da gađaju civile i to na radnom mestu. Gde će vam duša, prokletnici – baba upire pogled u naše šrafirano nebo, a ja odmičem tanjir od sebe i zurim u ugašen tv.

Posle bombardovanja, ako ikad prođe, se više nikad, ali nikad neću nervirati

***

Sirena zapomaže satima. Nastavljam da ležim kao položeni kip na desnoj strani njegovog kreveta u stanu njegovih roditelja. Na sebi imam šarenu haljinu koja se vezuje oko vrata i treba da izigrava spavaćicu sa dubokim dekolteom. On je u boksericama. Da živi u potkrovlju, a ne na šestom spratu desetospratnice, gledali bismo zvezde kroz krovne prozore, ovako se zadovoljavamo projekcijom mesečevih senki na plavičastoj tavanici.

Da nema devojku, pitala bih ga šta radi sutra, prekosutra i dan posle toga, da li se ikad uplaši i hoće li sve, ipak, biti ok. Okrećem se na bok, leđima ka njemu. Priljubljuje se uz mene, tako da me dodiruje celom dužinom tela. Njegova ruka je na mom kuku. Budi me tišina jutra. Posle cele noći zavijanja, sirena je isključena.

Gotovo.

(Visited 127 times, 1 visits today)

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

fourteen + sixteen =