Znaš li koliko on ima pregleda na Jutjubu

„Nije hteo juče da jede granule, moram da dodam onaj kupovni gulaš ili nešto od našeg ručka samo da mu zamiriše…“
„Mi sa Snorkijem nemamo tih problema. Taj sve melje i uvek može još. Jel tako, mooonstrume moj?“

Monstrum Snorki upravo zapišava nogavicu gazdi onog manje ješnog ljubimca, trgne se kad čuje svoje ime, vidi nema kolačića/keksića na vidiku, pa nastavlja započetu radnju. Gazda mu crveni, izvinjava se zapišanom i opravdava počinjeno zakonima prirode.

„Kad ti se piša, nemaš kud, uz drvo, žbun, ljudsku nogu. Njemu je jadničku svejedno.“ Snorki sluša, ne veruje šta gazda lupeta, pa odnjuši dalje.

Sve ovo se odvija na livadi iza fabrike, i među nama rečeno, mislimo da ona pripada samo nama, kučkarima, po običajnom pravu jer običaj je da prošetaš psa, pustiš ga da se istrči, iskače ko Bambi, predatorski iskoči iz nekog žbuna – izigra uloge koje mu je majka priroda namenila. Svima nam je draga livadica ta, kao da je neko odsekao parče šumadijske panorame i ugurao ga između gradskih saobraćajnica.

Jedna velika igraonica, još uvek neosvojena urbanističkim zamajcem. Verovatno je opet nešto zapelo oko vlasništva. Nema ograde, nema tabli sa oznakom Zabranjeno šetanje psa bez povoca – siva zona kučeće sreće.

Oni krupniji u trku preskaču sitnije, najbrži stežu u zubima štafetu radosti: štap, lopticu ili neki čudni plod drveta. Jednoj čivavi xxl jakna drečeće boje smeta da se priključi igri, pa ako psi imaju svoje psovke, ona ih sad obilato upotrebljava u visokom C maniru. Ima i neprilagođenih koji njuškaju sa strane i povremeno jurnu u gužvu za nekim svojim demonom.

Sa njim zvona zvone

Okupili se veći broj ljudi i životinja, nešto kao kritična masa, i atmosfera se menja. Nagore. Stvaraju se grupice, unakrsno se odmeravaju psi i vlasnici. Igra zamire. Sve više je pouzdanih informacija koje moraš da razmeniš, važna mišljenja o psihologiji dvonožnih i četvoronožnih stvorenja da izrekneš. Nije da ogovaram, ali Jeste čuli da je Slaviša juče pokidao Ljubišu, koji je završio sa nekoliko kopči na glavi. Jadan pas.

Neko drugi servira dijagnozu: Lud je na gazdu, odmah se vidi.

Ostali se zgledaju. Neki smejulje.

Psima je dosadno. Zbunjeno se motaju oko vlasnika, po navici čekaju neki mig, zvižduk, drvo u letu. Bilo šta što vodi u pokret, trk, manevar, disanje punim plućima, uzbuđenje, radost. A da nije rekla-kazala.

AAAAUUUUUU…..UUUUUUUU…AAAAUUUUUU (sledi obrt u priči, prim.aut.)

Teško da će biti vuk u Beogradu, a opet teško da neki pas može da izvuče tako dubok ton, ko iz pete, još i da otegne tako melodično i moćno, da sva ogovaranja i zakulisarije momentalno utihnu.

Imao sam takav utisak kad sam ga prvi put čuo, imam ga i sad, samo više nisam iznenađen. Pas Koji Peva nije iz ekipice vlasničkih pasa, on je sa ulice.

Belušan sa crnim ušima. Lutalica.

Ali on nigde ne luta. Njegovo carstvo je uzvišenje na ivici livade, preko puta crkve. Nikada se ne meša sa vlasničkim psima. Samo posmatra. Zauzeo je najbolje mesto na tribinama: levo-desno, desno-levo pomera glavu u pravcu zbivanja na terenu, a kad mu dosadi preskoči na travnato ostrvo na drumu i zadrema usred saobraćajne gužve, sirena i škripe kočnica.

Tren pre podneva sve se menja. Baš kao sada. U njemu proključa drugi život.

Pritrči crkvi, osluškuje, čeka.

Prvo zvono dočekuje spreman. Svakim mišićem koji treperi, uzdignute glave i zatvorenih kapaka.

Kad se oglasi prvo zvono, tad zapeva.

Kao da je sam na svetu i kao da je njegov pev jedino što tera Zemlju da se još okreće. Sa poslednjim odjecima crkvenog zvona magija prestaje. Pas stoji nepomično još samo malo, a onda mljacne i vrati se svojoj izvidnici.

To je onaj beli lutalica, laje na zvona svaki dan, snimio ga jedan klinja telefonom i okačio na Jutjub, ludilo, ima gomilu pregleda

Na livadi se priča nastavlja, reči se valjaju, glasovi drobe.

p.s. Kao neko ko obožava da demistifikuje stvari, da napomenem da je ovaj pas zaista živeo u Beogradu i pevao sa crkvenim zvonima pre nekoliko godina. Sve ostalo je fiction (a u svakom fictionu-u ima i malo istine ;))

(Visited 105 times, 1 visits today)

1 Komentar

  1. Teodora 22/03/2019 at 19:38

    Odmeren ritam, uvlači, odlične metafore, duhovito, vispreno.
    Ne bih se složila sa odrednicom NISAM PISAC.
    Nipošto se ne bih složila.

    Reply

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

10 + 18 =