Prvu Ameli(ji)nu knjigu pročitala sam krajem srednje škole ili početkom faksa; dobila sam je za rođendan, u ona vremena kad su se za rođendan poklanjali dezodoransi bombonske mirisne note, kaktusi, pa i cigle uvijene u ukrasni papir. Tanka knjižica, meni nepoznate autorke, bez posvete. Smatrala sam da je neko od drugara dohvatio prvo na šta je naišao u knjižari, a da nije skupo. Naslov Metafizika cevi je dodatni plus. Zvuči…
Browsing Category Član biblioteke
Mnogo čitam, podjednako klasiku i savremena dela književnosti, ovde ćete saznati šta mi je privuklo pažnju, moje utiske, preporuke
Šta čita Elena Ferante, a šta čitam ja
Spisak 40 omiljenih knjiga slavne Elene Ferante, ili nekoga ko se krije pod tim imenom jer svoj identitet još otkrila nije, stvarno je vrhunski. Bez mnogo detaljisanja, izvorno od The Gardian-a, dolazi spisak sa naslovima savremenih spisateljica (i to kakvih!) sa svih strana sveta. Elenin i moj ukus se dosta poklapa (bože, moram da prestanem s ovim ?), ali ja sam, dragi čitaoci, izdvojila malo vremena da obrazložim dva svoja keca iz rukava (Elena, jesi čula, khkh) koji se ne…
Mešano meso i hvala Jalomu na razotkrivanju
Od Kad je Niče plakao zagnjurena u njegova beletristička ostvarenja nisam se do sada susrela sa sa knjigom u kojoj Irvin Jalom piše o svojoj psihoterapijskoj praksi na neposredan način. Još zanimljivije, on govori bez ustezanja o svojim mislima, osećanjima i emotivnim reakcijama u radu sa pacijentima. Ljubav s krvnikom je studija o deset pacijenata koji su bili posebno izazovni za čuvenog psihoterapeuta. Njihove priče i problemi su značajni i slojeviti, ali ono što Jalom otkriva o sebi tokom seansi – neprocenjivo je.
Moj dnevnik prvog pandemijskog leta i proza Srđana Valjarevića
Opremljena maskom ulazim u radnju za kućne ljubimce, stoku i insekte (za ove treće je uglavnom prefiks -anti) i šuškam da mi treba hrana za pse. Od našeg izbora za psa imaju samo dva kilograma. Uzimam sve i čekam da prodavac spakuje. U mislima su mi rečenice Srđana Valjarevića, čitam ga prvi put. Crtice samoironije, koje nikad ne prelaze u patetiku, za mene su najdraži aspekti knjige. I nude neke istine, nenametljivo i usput, ali čuješ odjek tih rečenica u sebi i kažeš „je..te, tako je, toliko je…“
Posle čitanja Zemlje ljudi bar 5 posto se manje bojim letenja (i života)
Pomirila sam se sa činjenicom da nikada neću uživati u letenju, osim u snovima. U snovima letim bez krila, pravim džinovske skokove nad brdima i šumama, a ređe upravljam velikim mlaznjacima, slećem na livade i boli me ćoše za sve.
Onda se iz kućne biblioteke izronio čuveni čika Egziperi, autor Malog princa i kao da mi je rekao:
„Sedi malo da ti nešto ispričam, možda ti bude jasnije koji je kosmički plan i kako izvesnost nikad nije bila deo te igre.“