Zagonetno pitanje, potpitanje i taj divni dečji mozak

Kažu da je biti radoznao jedna od najvažnijih ljudskih osobina, ona koja nas nadahnjuje da idemo dalje, da saznajemo više, da ne odustajemo.

Može li se radoznalost vežbati?

Iz našeg malog kućnog eksperimenta, reklo bi se da može. O, da.

Malo je reći da mi beše toplo oko srca kad ćerka, pre neki dan, samoinicijativno poče da me zapitkuje:

– Mama, ko ima zeleni oklop i teško se kreće? A ko je to mali i ima bodlje na leđima? A ko ima najoštrije rogove?

Znači, dopale su joj se. Definitivno.

Odnedavno joj stidljivo čitam stare dobre zagonetke, a onda i zagonetna pitanja i priče novijeg datuma.

Pokazala je interesovanje, nije da nije, ali činilo mi se da nije preočarana. Sve dok se nije dogodilo, sasvim spontano, da sama započne igru, što bi se reklo iznebuha.

Sa klasičnih zagonetki, onoga što je upamtila iz zajedničkog „propitivanja“, prešla je originalna pitanja, otkrivajući neke svoje sasvim čarobne asocijacije (pogledajte sliku ispod naslova).

Ohrabrih se i ja da postavim svoja zagonetna pitanja (ha) i stvorismo smo sasvim nov, zajednički prostor za učenje i igru. I mnogo smeha.

Da detetu ponudim ovu formu zabave i učenja, najviše me je inspirisao dr Ranko Rajović i njegov NTC sistem učenja, u kome zagonetke imaju važnu ulogu u razvoju kreativnog razmišljanja i dečjih potencijala. Kupila sam knjigu dr Rajovića „IQ deteta – briga roditelja“ i mislim da zaista sadrži vredne savete uključujući i primere zagonetnih pitanja i priča.

Naslov knjige je catchy, ali kad je pročitate shvatite da je IQ deteta u najvećoj meri – zadovoljstvo i umeće roditelja.

Svakog dana treba sebi da ponavljamo da podsticanje kreativnog razmišljanja deteta nije nimalo skupo, ako naučimo (ili se prisetimo) kako da to pravilno radimo. Kao što piše u knjizi:

„…logičko razmišljanje i brzo rešavanje problema može da se vežba i mozak može da ostvari određeno stanje forme. Priče i pitanja zamišljeni su tako da stvore atmosferu razmišljanja i slatke muke, ali i radost posle uspešnog rešavanja“.

Da bi tako bilo, treba da postavljamo prava pitanja, ne ona koja traže bubačke odgovore, već podstiču dete da pravilno upotrebi poznate pojmove i pronalazi veze sa onim što nije čulo ranije. Čak i kad ne može samo da nađe odgovor, veoma je zanimljivo da pratimo putiće njegovih misli i zajednički dođemo do odgovora.

Samo da navedem jedan od mnogih primera iz knjige za dobro i loše formulisana pitanja navedenih u drugoj knjizi dr Rajovića „Kako stimulisati razvoj inteligencije kroz igru“:

Ako se zna da mnogi medvedi provedu zimu u snu, a iz sna se bude u proleće, „loše formulisano pitanje bi glasilo Šta radi šumski medved preko zime, a predlog dobro formulisanog je Zašto je šumski medved svakog proleća mršav.“ (za uzrast od 6 do 9 godina):

Čak i ako dete nije znalo za ovaj podatak, drugo pitanje pruža širinu u razmatranju mogućnosti sa detetom, dok se ne stigne do tačnog odgovora.

Naš zadatak je da objasnimo deci da su zagonetke smišljene tako da uvek ima neka CAKA koju treba da otkrijemo (pa sad kažite da neki tekst nije u direktoj vezi sa naslovom bloga :))

Kad deca i sama počnu da sastavljaju svoje zagonetke, shvatite koliko se zanimljivih aktivnosti iz toga može izroditi. Svako vreme koje provodite u čekanju (kod čika zube na primer) ili u vožnji, može se popuniti nekom varijantom ove zanimacije – pitalicama, zagonetkama, otkrivalicama, pričama. Mogućnosti su neiscrpne.

(Visited 417 times, 1 visits today)

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

7 + 1 =