Pozovite Kvinsija radi optimizma

Svaki život vredi, pa i moj. Pre početka pandemije su mi se javili zdravstveni problemi koje nisam imala deset i kusur godina. Svi redom me svrstavaju u rizičnu grupu. Počela sam revnosnije da slušam vesti i da drugačije prihvatam rečenice „sačuvajmo naše starije i osetljive članove društva sa hroničnim problemima jer oni su najugroženiji“.

Prestajala nisam da se ljutim na sebe iz raznoraznih razloga, ali sam sada imala svež razlog, zašto se nisam čuvala pre pandemije i dočekala je u dobrom zdravlju iznad crte koja jasno odvaja (čak i kad zaista nije tako, ali psihički jeste) na one koji su zdravi i one koji su bolešljivi, bolećivi, napukle karike prirode.

Pustila sam na Deezeru ded metal. Jača dušu. I red je da započnem nove stvari s nadom da ću ih dalje istraživati. I njih i mnoge druge.

Dakle, moji započeti plan da pišem svakoga dana, da se unapređujem, da završavam on lajn kurseve, se skljokao u žabokrečinu dnevnih izazova, ali sve češće mi polazi za rukom se dohvatim života kako je i inače trebalo – dan za danom s punom koncentracijom.

Jedna (srećna) okolnost u vezi sa mnom što sam podložna pozitivnim uticajima, kao i negativnim uostalom. Sinoć sam u kasne sate gledala dokumentarac o Kvinsi(ju) Džonsu koji je zračio sa ekrana mog pametnog telefona i u tami mi se obratio (nemojte da se smejete):

„Ana, ako sam ja mogao da prevaziđem glad (jeo sam pacove), strašnu i nepravednu rasnu segregaciju, da radim i radim, da stvaram svakoga dana, da se borim za sebe i dotaknem svojim žarom mnoge ljude (kao i tebe), zadivim gromade poput Rej Čarlsa i Sinatre, preživim dva ugruška u mozgu (dve operacije), vratim se, produciram najprodavaniji album u istoriji mlađanoga Majkla i guram dalje i dalje, podržim hip hopere i repere i smislim (bukvalno) medije za plasiranje njihove muzike, nastavljam dalje i posle moždanog udara, bejb, ako sam ja sve to mogao, možeš i ti ponešto, skromno ili još bolje totalno neskromno, šta god ti padne na pamet da možeš da uradiš i ostaviš neki trag u svemiru“

Tako nekako sam u polusnu zamišljala da mi se obraća. Odgledala sam zilion (preterivanje) dokumentaraca o poznatim ličnostima, uglavnom muzičarima, Kvinsi me nadasve dotakao kao ljudsko biće, koga strast za muzikom nije odvojila od ljudi, od empatije, što je umeo da bude slučaj sa drugim umetnicima.

Jedna stvar mi se urezala. Ćerka ga u dokumentarcu pita o egou.

„Ego…Za mene je ego overdressed insecurity (natrontana nesigurnost, jel da?)“

Ne znam šta je dalje pričao, da nije imao problem sa egoom ili slično, ali za mene je to najbolja definicija. Ko se oslobodi egoa i onoga što ga definiše, može da poleti u stvaralaštvo bilo koje vrste.

Hoću da kažem, biću ja i dalje zajedljiva, sitničava, prepričavaću dnevne događaje i izvlačiti zaključke sumljive logike, ali ću vam katkad, u formi prosvetljenja servirati primere ljudskosti.

Važi?

Da ne zaboravim, dokumentarac se zove Quincy (2018), odgledala ga na Netflixu.

(Visited 26 times, 1 visits today)

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

four × four =