Oluja ima čudnu moć. Neke smiruje. Uživaju da osluškuju početno krckanje i šuškanje, ne boje se zaglušujuću buke i udaraca groma. Bar ne kad su unutra, na sigurnom.
Druge oluja obespokojava. Naročito se straše vetra, predosećaju strah od olujnog huka kao dete koje posmatra češalj u ruci majke, a zna koliko mu je kosa zapetljana. Samo da prođe ono što se sprema.
Kad se oluja smirila dve su mi misli prošle kroz glavu:
- Sve prolazi
- Ne možemo biti svedoci „svega“, ali možemo zamisliti bilo šta
Možemo reći, ja ću da tvrdim, da oluja od pre neki dan i nije bila nešto.
Dejvid Linč bi smislio svet koji leluja i drhti tokom oluje, u kome se nepoznata stvorenja proždiru i usisavaju, čitav jedan svet koji ne postoji. Gledajući dokumentarac učini mi se da umetnička crta nije toliko datost, božji dar nego voljnost da se otvoriš za sve što je s one strane ogledala, da dozvoliš telu i duhu da se poigra sa stvarima koje nećeš naći u uputstvu za sklapanje, sklapanje nečeg… korisnog.
U detinjstvu je Dejvid sa ocem, braćom i sestrama stalno nešto majstorisao, pravio kućice za ptice ili za vanzemaljce, svejedno. Iako je njegov svet bila jedna ulica, on je u nju ugurao čitave svemire i izmišljena bića.
Linč je bio zaokupljen maštanjem, uverio je sebe da treba da brani to svoje bogom dano pravo uprkos obavezama i shvatanjima „odraslog sveta“.
Kasnije nije hteo da se cenjka i ustupljuje „vreme za maštu“ praktičnim stvarima, kao što je pravi posao kako bi se zaradile prave pare.
Bio je (i jeste) bizaran i uživao je u tome. Eksperimentisao je u slikarstvu, sa instalacijama i raznim materijalima i postepeno je stigao do pokretnih slika.
Pare su došle, a on ostario i sa onom sedom ćubicom od kose i cigarom međ žutim prstima i dalje prčka nešto u svom ateljeu na Holivud Bulevaru, u prostoru koji više liči na automehaničarsku radnju.
A, da, u međuvremenu je postao jedan od najcenjenijih filmskih reditelja na svetu.
Iz dokumentarca mi se urezalo još nešto. Rekao je da je majka oduvek verovala da on u sebi ima nešto posebno, da je prepoznala njegovu (još nedefinisanu) kreativnost.
Kada je otkrila da ga zanima crtanje, zabranila mu je da boji u crtankama. Razlog? Nije želela da ograniči njegov talenat (ostaloj deci nije uskratila ovu zabavu).
Ovaj detalj iz biografije ne proklamujem u recept za „kreiranje uspešnih umetnika“, nego se nešto mislim … U ljudskom postojanju ne mora se sve učiti, ići pravolinijski, savlađivati korak po korak, mučiti se, može se i plesati, skakati i preskakati, ići pustom stazom, praviti nova stazu, zastajkivati, lutati i praskati, ćutati i pevušiti – i raditi, raditi, neumorno stvarati nešto svoje.
Dokumentarac David Lynch: The Art Life (2016) odgledala sam na Netflixu i može mi se svideti ili ne ono što on radi i tripuje, ali me je film def(initivno) inspirisao da se zagledam u sebe i svoju kreativnost na drugačiji način, da se opustim (što je najteže) pa čak i drugačije pristupim ćerki u predstavljanju različitih umetnosti i u igri.
(nijedna bojanka nije stradala u ovom promišljanju, samo hrabrije bojim/žvrljam preko zacrtane linije)