Kategorija Anine priče

Moje priče. Drama. Comedy. Life. Love. Twist.
Šta je Hitchcock rekao za film, ja bih primenila na priču – to je život, sa izuzetkom dosadnih delova. Samo što čitalac nije ograničen slikom, sam je režira u svojoj glavi dok čita.

Hugo, levo, desno Hugo

Uskočila je u svoju kožu ranije nego obično i umila se mlakom vodom. Bojana je volela svoj život, sitne obaveze, male rituale, sve što život čini podnošljivijim. Nalila je vruću vodu u kadu. Dok se protegne, voda će se ohladiti i biće taman kako treba za hedonistički doživljaj prve vrste. Slušaće meditativnu aplikaciju i pokušaće da smetne s uma novinski članak u kome piše…

Ajmo dalje

Tačkica boje breskve

Situacija je krajnje sterilna. Iz pipete treba da istisnem tačno pet kapljica na pripremljenu podlogu. Peta se nećka, ne znam koji joj je. Znojim se. Nos me zasvrbi. Počešem se i probam ponovo. Stisnem svom snagom pipetu i gledam šta će biti. Kapljica je u mojim očima narasla hiljadama ili stotinama hiljada puta u sferu tečnosti, nalik na džinovski balon vode koji helikopter vuče u…

Ajmo dalje

Ne kradi mi ljubičice, stoko

Kradljivac ulazi u lift i nailazi na preteću poruku. Strese se. Osvrće se, iako je sam u liftu. Da li me je neko video, da li mi je vlasnik ljubičica na tragu? Čim stigne u svoj stan, otrči do prozora i proverava kako su ljubičice. Cvetaju od sreće! Spašene iz polumračnog hodnika, otrgnute sudbini večitih statista u prolaznim prostorijama solitera, sada se šepure na simsu prozora… njegovog prozora, a on im tiho šapuće jer biljke imaju osećanja i vole kad im se priča.

Ajmo dalje

Ne(po)bitne činjenice mog detinjstva

Na bioskopskom platnu dete od šest, sedam godina penje se na drvo. Dokumentarac. “Ko se nije verao po drveću taj nikad nije bio dete.“ Kaže čovek iz gledališta. „Eh, kad se setim šta sam ja radio…“ Tri tačkice upućuju na zagonetnost i mnoštvo aktivnosti ovog čoveka u detinjstvu. Uzdah. Češkanje nosa na onom delu gde žuljaju naočare. Vraćanje naočara. Setni osmejak i pogled koji skakuće…

Ajmo dalje

Posle bombardovanja se nikad više neću nervirati zbog sitnica

Ležim na krevetu na kome nikad ranije nisam ležala, u stanu u kome nikad pre nisam bila. Njegovi su se sklonili u vikendicu blizu grada. On neće da ide. Ležimo na leđima, kao dva mrtvaca, ruku položenih pored golih tela. Gledamo u plafon i slušamo. Pokvarila se sirena. Prvo je upozoravala na vazdušnu, pa na hemijsku opasnost, a onda je počela da improvizuje. Falšira. Urla…

Ajmo dalje