Postoje dva načina da se napiše ova priča. Jedan je da pišem o nekoj tamo devojčici u pubertetu, a drugi je da se manem uvijanja i kažem odmah na početku – to sam ja.

Od trinaest godina ja i ne znam gde mi je dupe, a gde glava.

Stojim pred ogledalom i mrštim se. Param tek ispletene kike. Proklinjem boga što imam oštru kovrdžavu kosu, a ne svilenkaste vlasi. Savršene i ženstvene. Boje klasja žita, po mogućstvu.

Ogledalo je felerično i odraz je grozniji nego u realnosti. Taj veliki nos na uzanom licu nije slika koju želim da gledam. A ne umem da prestanem.

Pitam se dokle će da potraje preziranje sebe, do osamnaeste, dvadesete, zauvek?

Navlačim treger farmerke preko čačkalica od nogu. Velika je vrućina. Odustajem od rituala da ispod farmerki ostavim donji deo pižame radi „dodavanja“ kilograma.

E da, još jedna manjkavost je da sam ko kost i koža, što kažu zabrinute tete i bake. Nijedne obline, o grudima da ne govorim.

Znojim se od sopstvenih misli.

Jutarnje svežine nije ni bilo. U graškama znoja krišom sam pušila Marlboro u pokrovlju babine i dedine kuće. Nema izolacije i krov deluje kao plotna šporeta. Temperatura 29 stepeni, subjektivni osećaj pilence-u-rerni. Plafon je oblepljen lamperijom, kao u nordijskoj sauni. Ali to je već previše različitih poređenja za opis vrućinčine. Komplikujem i najednostavnije stvari.

U potkrovlju uvek sedim na podu pored odškrinutih terasnih vrata i posmatram zrake sunca, prosejane kroz drvene žaluzine. Koso presecaju vazduh.

Igra svetlosti, tame, prašine i grinja.

Volim potkrovlje, sa policama nikad pročitanih knjiga i tuđim uspomenama, dragocenim naravno, ali suviše kabastim da ih baka drži u delu kuće „za pokazivanje“.

Meni je mesto sa njima.

Družim se i sa maminim starim pločama. Krckanje i pucketanje, kao da sam založila vatricu nasred sobe i prizvala razigrane duhove iz 70-ih godina prošlog veka. Ma znate već, vrti se ploča na starom gramofonu i ispušta uzdahe, zašto opet ja, uvek istu pesmu vrtim. Preskače i štuca ko nacvrcani gost.

Najviše puštam singlicu maminog omiljenog pevača iz mladosti. Vadim ploču iz požutelog omota. Sa njega šljašti osmeh zgodnog mladića, malo duže crne kose i sa kragnom košulje velikom i špicastom, kao da vapi Pustite Zdravka, vidite mene mene mene.

Pesma počinje dramatično uz povike pevača da će poći u šume da je opet traži. Na taj znak pripaljujem cigaru i čekam refren:

Zvao sam je Emili…

Skačem do lamperije i derem se iz sveg grla. Između refrena izbacujem dimne krofne jer niko se naučen nije rodio da pravi savršene krugove od duvanskog dima.

U tome prođe neko vreme, ali preda mnom je još veći komad lepljivog dana. Od biblioteke u potkrovlju slaba vajda. Poslednji tom trilogije „NOB u šumadijskom kraju“ ne može da mi skrene misli sa neugodnih konstanti…

pepeljasta kosa, plave oči i naznaka osmeha

Zašto ne mogu da ga izbrišem iz sećanja? Puf i nemam saznanja o postojanju konkretne osobe. Ortaka, tipa, momka. Suviše sam matora da verujem u bajke, šteta.

Dok vezujem pertle i spremam se da izađem iz kuće, žulja me pitanje:

„Hoću li ga sresti?“

Šanse su male, devojko.

Dok ti cepkaš peti raspust zaredom na selu on, on se pojavljuje sporadično i nerado, kad treba da obiđe vikendicu zaraslu u strnjiku. Kuća iz bajke (opet ja o bajkama ko neka klinka), misteriozni drveni zamak skriven od radoznalih pogleda (mojih). S ulice se vidi samo korov i žbunje. Tek kad se dovoljno približiš (njuškaš) ukaže se stazica koja iščezava u pravcu kuće.

Kad smo bili mali, odlazila sam sa majkom kod njegovih i igrali smo se on i ja, možda, bljesak sećanja donosi klimavo stepenište, takođe drveno, škripava vrata i ulaz u letnju kuhinju. Savršeno mesto za žmurke, sigurno smo se vijali okolo, sakrivali u žbunju, brali maline pored puta, igrali klikere u prašini i imitirali zov ptičica sa obližnjih grana. I uopšteno bili strava drugari.

Bože, koliko izmišljam, pa to je nenormalno.

Poigrali smo se dva-tri puta i jednom se izgubili sa većom grupom dece u nekom šumarku. Bilo je mračno i tamno zeleno svud oko nas. Gledala sam u deliće plavog između gustih krošnji i osećala lepljivu glinovaču pod nogama. Kako je to uzbudljivo! Osećala sam ga nekoliko koraka iza sebe, moji tragovi biće prekriveni njegovim.

Odlučili smo da se vratimo nazad kad je blato na patikama otežalo naše korake do nepodnošljivosti. Pratili smo sopstvene otiske nazad do makadamskog puta i poznatog predela. Čekali su nas kivni roditelji i babe i dede naoštrenih prutova, nalik na neupaljene baklje kojima su krenuli u lov na neposlušnu decu. Nisu želeli da čuju ni reč o našoj avanturi.

Posle godinama – ništa. Dok nismo počeli da se slučajno srećemo pre mesec dana.

Ne pristajem na izraz zaljubljivanje na prvi pogled (mada liči). Nisam džabe preskočila džepne ljubiće i prešla na „Strah od letenja“ E. Džong, mada ni tu stvari nisu mnogo jasnije (scene onoga jesu).

Ako ćemo o verovatnoćama… Šansa da se zaljubiš na prvi pogled je podjednako mala kao da počne pljusak, a nebo iznad tebe skroz plavo. Guram u džep listić sa spiskom namirnica napisan tehničkim rukopisom moje bake. Krećem iz kuće, kišobran nisam ponela.

Nije neki provod, pešačiti do prodavnice na izlasku iz sela, ali daj šta daš.

Naše nekad lepo zeleno dvorište izgleda kao predsoblje Sahare (preterujem), trava polegla žuta, zemlja raspukla od suše. Već se kajem što sam krenula, a nisam još ni izašla iz dvorišta. Zastanem, pa se vratim par koraka unazad do bunara.

Otkačim dršku i počnem lagano da okrećem valjak sa namotanim kanapom. Zamišljam kako se kofa spušta u prijatnu hladovinu i dalje, dublje u ponor, pljus u ledenu vodu. Tad malo trznem dršku valjka i krenem da okrećem u suprotnom smeru, da se konopac namota i donese mi osveženje.

Deda me je naučio da okrećem polako, da se metalna drška ne bi otrgla i, ne daj bože, udarila posred glave.

Traje neko vreme taj posao.

Setim se basne o radoznalom zecu koji se skolomatao na dno bunara. Kud će – šta će, dozivao je nekog da mu pomogne. Al od svih, baš lija čuje njegov vapaj. Naravno, zec se dosetio šta da radi i izbavio se iz nezgodne situacije, na lisicin račun.

I ja sam nekada bila radoznala kao zekan. Obigravala oko bunara, otklapala drvena okna sa ukrštenim tankim daščicama. Naginjala se u crno, drhtala i udisala utrobu zemlje.

Kad su me uhvatili, došlo je do dela sa lekcijom.

Nagrabusila sam kao lija. Ne, nisam upala u bunar. Sasvim suprotno od toga. Otac me je onako malu dopola ubacio u bunar i kad su moje oči upile sav užas mogućnosti da me pusti da padnem u rupu bezdna, povukao me je nazad i rekao:

„Jel sad shvataš šta će se desiti ako se naginješ?“

Godinama se nisam približila bunaru.

Kanta sa vodom je zvecnula o zid bunara blizu površine. Skinula sam limeni bokal s klina i zagrabila vodu iz kofe. Uvek pijem halapljivo i voda mi se sliva iz usta. Punog ukusa, ledena. Žmurim sve dok ne utolim žeđ, a onda malo vode pospem po glavi.

Više se ne bojim bunara, ali nikada ne gledam dole, u ambis.

Ne znam ni sama zašto žurim, tako hodam čitavog života.

Nabadam po kamenju izrazito bele boje. Mladi Jeti je prosuo svoje mlečne zube po šumadijskom tlu i odšeprljao u nepoznato. Da, baš tako je bilo reče nadrndani kamen doteran iz lokalnog kamenoloma.

Izvodim neku vrstu suvog slaloma stazom do mostića ispod koga teče pišoka od izvora. Voda se guši u kesama i tetrapacima.

Svako zagađenje ima svoju bajkoliku predpriču. Moja je da je baka pila vodu iz tada bistrog potoka, majka i njene sestre u njemu se praćakale i pecale ribu.

Ja ne bih ni štapom pipnula ovu vodurinu.

Kameni šiljci oblače kaput od asfalta. Kao neki nabildovani krimos, put se raskrupnjava, zavlači se u njive i jaruge, bez pardona gazi prirodne granice, da bi isplivao s one strane brda. Na levoj strani je Bukulja, planina svetionik u pitomom kraju.

Brekćem (mora da je od cigara) dok savlađujem uzbrdicu na čijem kraju, odnosno vrhu, leži zaravan spektakularnog naziva Kod Smrdana.

Šta bi trebalo da smrdi? Vlasnik njive, njegova stoka ili aromatični korov? Njuškam, ali ne nalazim trag. Ime je ostalo, povod ispario.

Kažu mi da kad sam bila mala nisam izbijala iz svinjca. Priču sam čula 4568 puta od deda-teče.

„Ti se verovatno ne sećaš, ali stalno si jurila u svinjac, da se naparfimišeš… (iskren smeh)“

U nedostatku vršnjaka za igru i prasići su imali svoje čari, mali, slobodni da gacaju po blatu i mljackaju dok jedu.

Majci svinji bih se prikrala dok jede. Promatrala sam je kao biće iz svemira, svaki njen grok i žvak kukuruza.

Nisam nikada gurala ruke ka boksu, upozorili su me da može da gricne, ako je uznemiravam. Pa zato nisam. Muvala sam se ispred, sa strane, iza, i naravno udisala vazduh naparfimisan svinjama. Nije mi smetalo. Ono što mi jeste smetalo jesu buve koje su prešle na mene i od kojih sam dobijala gadna crvenila i otoke.

Isterana sam iz svinjca, nepovratno.

U međuvremenu sam rasla i počela (donekle) da kapiram kako svet funkcioniše.

„Dobar dan, daćete mi 200 grama ljutih bombona i konzervu tune.“

Bojala sam se da ću nešto da zabrljam, da ću zaboraviti po šta su me poslali, da će mi ispasti Jedna Crvena koju su mi tutnuli u ruku.

Prvi put sama u kupovinu, to se ne zaboravlja. Srce u perifernom delu tela, brzim koracima isključivo levom ivicom puta, kako me je deda naučio. Javim se usput svakom prolazniku, jer je takav u selu red, ali u gradu nije, saznadoh posle na šetalištu Knez Mihailove uzvikujuću u neprekidnom nizu DobarDanDobarDanDobarDan šetačima.

Moji lepi maniri i ja.

Bila sam baš glupa klinka. Sad sam velika i biću još veća, ali kada ću više da postanem osmakinja? Tad počinje život.

Zatvaram oči. Neće biti problema. Znam svaki metar ovog puta, svaku okuku i račvanje. Nije me strah.

Ne kao onda kad sam prvi put probala da idem žmureći ili žmurim idući. Držala sam baku za ruku sve labavije i najzad se izmigoljila kao balon sa helijumom.

Poletela sam u mrak, osetila prostranstvo i videla crvene leptire u pravcu sunca. Sve vreme žmureći, uhvatila sam ponovo baku za ruku. Ali to nije bila njena ruka. Otvorila sam oči i ugledala nepoznatu ženu kako povlači prste iz mog stiska.

Ta dam, t dam, damdam, sve brže je kucalo u meni.

Strah, strah, tvrd i iznenadan. Strah od napuštanja, ili prisvajanja od velikog moćnog sveta.

Prekorni glas bake iz daljine i njeni teški ubrzani koraci na niskim štiklama, sve je zvučao kao muzika, baš sve, i grdnja, kao najlepša muzika.

Lelujam ivicom puta, kapci spuštene roletne. Smejem se sebi derištu i ponosna sam na novu verziju sebe.

Mogu šta god poželim.

Da igram sredinom ulice (što jesam radila), i da namerno varam dok virim kroz proreze kapaka. Napipavam spisak u džepu, ali i još jednu cedulju – znam šta je – pismo njemu. Na četiri gusto ispisane strane iznosim svoja osećanja presečena strofama ljubavnih pesama. Negde u sredini piše i:

„sve je bilo protiv nas, ti iz Aranđelovca, ja iz Beograda…“

Naravno, nikad mu ga neću predati. Trebalo je da se otarasim tih besmislica na vreme. Sad je kasno jer ono što nazirem u daljini, tačka koja se gega, uskoro će postati sasvim jasna silueta, a zatim i lik dečaka plave kose i preplanulog tena.

Kratak je put od žmurenja do razrogačenih očiju.

Da li me je video? Usporava ili ubrzava? Daleko je, ne smem da ga čekam, biće providno.

Ljuta na sebe i dužinu spiska za kupovinu upadam u radnju. Skrešem da mi se veoma žuri. Prodavačica je gluva za moju napomenu. Koncentriše se na spisak koji otima iz mojih ruku.

„Hoćeš paprike šilje ili babure?“

Otkud znam, nisu mi rekli koju vrstu da kupim. Za šta su nam potrebne paprike, za punjenje ili sataraš. Verovatno za punjenje jer smo pre neki dan imali sataraš…

Omiljeni crtani lik mi je Šilja.

„Daćete mi šilje.“

Cupkam i provirujem kroz staklena vrata prodavnice. Nema nikog.

Prodavačica klima glavom u ritmu čekiranja spiska. Izgleda da me uslužuje najtemeljnija prodavačica Šumadije, koja ništa ne ostavlja slučaju.

„Jel oštro ili meko brašno i hoćeš li ovaj keks “betiber” u pakovanju ili u rinfuzu?“

Ima li ova žena ima milosti, zar mi na čelu ne piše da je napolju čovek mog života i da moram da ga stignem?

„Dajte šta je jeftinije“.

Prodavačica uzdahne s prezirom ili saosećanjem, šta ga znam. Previše polako otkucava cene na velikoj kasi, udara po ispupčenim dugmićima kao na pisaćoj mašini. Na kraju, istim sigurnim i sporim pokretima raspoređuje robu u kese.

Pružam novac:

„Kusur zadržite!“

U tri skoka izlećem iz radnje. Sve bi bilo drugačije da jutros nisam toliko odugovlačila sa podešavanjem frizure plus igranjem “žmurki”. Srce pumpa rumenilo u obraze, kese me spotiču, ne mogu da se setim da li sam stavila dezodorans ispod pazuha.

U prvu krivinu ušla sam kao sprinter.

Zamalo da prošišam pored njega.

Sedeo je na drvenoj klupici, istoj onoj klupici na kojoj predveče, kad mine vrućina, sede babe iz komšiluka i razmatraju prolaznike. Kočim. Čujem prasak u glavi ili je to bila detonacija iz kamenoloma.

Šta sad, šta sad? Kako da objasnim zašto trčim? Možda da kažem da me pojurio pas, ali gde je sad pas od koga bežim? Ili da kažem da jako žurim, ali šta ako mi kaže  Trči onda ti, a ja ću polako.

Smiren i lep, počinje on, kad od mene nema vajde:

„Vidim da si u žurbi, daj da ti pomognem sa tim kesama…“

Miriše na kišu. Definitivno će pljusak.

1993. godina

autorka: Ana Dragović Drljević