Pecko se seća ljudi

Celo jutro drži stisnute pesnice i škrguće zubima, iz razloga trivijalnih. Ne može da nađe neki profil na You Tube-u o korisnim savetima za Instagram, naletela je na njega i nije ga sačuvala. Spušta word dokument samo da bi još jednom proverila, svesna beznačajnosti reči koje otkucava.

Pretura po notesu. Zabeleške, to do liste, ideje, podsetnici, sve se izmešalo i ni u čemu ne vidi ništa vredno pažnje. Ček, ček…nailazi na tezu sa beleški starog telefona. Pecko u avanturi na moru (ideja za priču za decu). Mogla bi da pokuša.

_

Pecko* ne može čudom da se načudi. Sunce prži snažno kao prošle godine. Pesak je uredno izgrabuljan, a nepoželjni kamenčići sklonjeni u stranu. Oblaka nema, kao što se tvrdi u reklamama.

Ali plaža prazna. Gužva oko ovala sa hranom, graja, smeh, šareni peškiri, mokri kupaći cede se sa suncobrana – sve su to aveti u Peckovim sećanjima, koje se pojavljuju i nestaju bez njegove volje. Oko praznih stolova naslagane stolice, jedna na drugoj, penju se u samotne kule ka duboko plavom nebu.

Ni jedan prženi krompirić da poleti ka plićaku, ni mrvica hleba da zaluta na stazicama oivičenim buljucima stilizovanog cveća.

Zašto su ljudi napustili našu zemlju, pita se Pecko.

Odgega do plićaka i bućne u zelenkastu vodu. Pecko ne zna da morska voda može da bude prozirno plava i duboka i ledena. U njegovom svetu ona će uvek biti mlaka kao barica, zamuljana algama i krotka. Njegov svet inače nije veliki, svodi se na poluostrvo neke države, ali koje – Pecko apsolutno ne bi mogao da zna.

Pecko je, znate, patak. Mada ne sasvim regularan. Ima propisan kljun i jake noge sa plovnim kožicama, sasvim solidno pačje telo. Jedino u čemu oskudeva je perje, a najmanje ga ima tamo gde mu je najpotrebnije, na krilima. Da li on zna da izgleda kao da je pobegao iz lonca aljkave kuvarice, napola očerupan? Pecko izvesno zna da nikada neće poleteti i s tim se izgleda pomirio. Zakoni fizike minus perje, jebi ga.

Kažu da kad te priroda uskrati za neku karakteristiku ona ti velikodušno, ili sažaljivo, dozvoli da se rastegneš na neku drugu stranu. Uskraćeni Pecko preuzeo je ulogu zaštitnika svog plemena od nasrtljivaca u šarenim gaćama, od lenjivaca bez perja i njihovih nestašnih mladunaca. Ruku na srce, nije bio potpuno zatvoren za komunikaciju (ipak su ljudi bili izvor hrane), ali je tačno znao koga se treba kloniti.

Beše li lane da se jedan dečak navrzao na celu familiju. Stajao je sav tih ispred vode i stiskao u pesnici nešto za šta su patke mislile da je uobičajena porcija leftoversa. Bledi dečak sa crnom kosom i zelenim očima mogao je sve da obmane, ali ne i Pecka. Mali patak pročitao je u ukočenosti malog čoveka pakost, nešto sračunato na tuđu patnju. Majka patka je svejedno kliznula ka obali, a pačići u voziću za njom.

Peckovo gakanje upozorenja nije bilo od pomoći, da svoje telo postavi između porodice i dečaka, to nije stigao. Varvarin u zelenim šorcu sa čudnom zverkom nacrtanom na butini je zagazio u vodu i granatirao kamenjem nedužnu pačju porodicu. Njegovi mehanički pokreti, bezočni i nečujni, izazvali su bolno iznenađenje kod majke patke. Da, bila je iznenađena surovošću dečaka jer njegova vrsta joj je generalno izgledala srećno i preplanulo, nekad i darežljivo. Majkina deca su zalepršala krilcima, u čudu kakav je to varljiv svet u koji su tek zakoračili. Nemoćni da uzlete u slobodu kliktali su „upomoć“, ali ko je još mogao da ih razume.

Pecko je instiktivno nakostrešio proređeno perje i ta slika je bila zastrašujuća, kao kad vam se neko kužan približi, a vi se bojite da bolest ne pređe na vas. Izbio je na čelo ekipe, ispred majke čak, i poveo familiju i pravcu drvenog mola, u čijoj senci su našli spas.

Dečak nije imao vremena da smisli novi pakleni plan i nastavio je da lansira kamenje, ali nije imao šanse. Uopšte više nije imao šanse da im naudi.

Kolo sreće, ili mizerije, se okreće. Dečakova majka je došetala do mola, nečujno, na plastičnim platformama. Izdaleka upućena u situaciju, bez reči mu je zalepila šamarčinu. Na jedva trenutak prekinula je žamor komšija, nekome je zastao zalogaj u grlu, neko je zadržao limenku piva tik pred usnama; niko nije reagovao. Majku ionako nije bilo briga za okolinu. Imala je čvrste vaspitne metode i grozničavo se protivila zlostavljanju životinja. U preseku te dve ravni je šamar sinu.

Patka i pačići su se pritajili. Jedino Pecko je izvirivao iz tame drvenog skloništa i ništa mu nije bilo jasno. Ćosava stvorenja su nepredvidiva.

Žao mu je dečaka, nije da nije. Možda ni njemu ama baš ništa nije jasno, šta se sme a šta ne, i potrebno je samo da mu neko lepo objasni i nauči ga da poštuje prirodu i živi svet.

Ali daleko od toga da je Pecko osuđivao bilo koga. Kako je mogao da zna da detetova majka sate provodi premazana masnom tvari na suncu, otvarajući oči samo da pogleda u neku spravu koja prikazuje slike i zvuke. Nije pravio razliku između debelih i mršavih ljudi, onih koji pričaju neprikladne viceve i onih koji se zgražavaju od istih, bogatih i onih koji glume da jesu.

Dok je kljucao oko zatarabljenih bungalova sa uredno podšišanom travicom i prskalicama koje se uključuju u tačno određeno vreme, razmišljao je o letima gospodnjim, letima prošlim, a ima ih barem dva od kad je došao na ovaj svet. Sećao se galame, preteških mirisa krema i parfema, uzvika, glasne muzike sa trga neukusnih replika antičkih skulptura i parova tvrdoglavo zaglavljenih u mračne ćoškove lagune, uprkos komarcima.

Ali više od svega seća se i drugačije hrane od one koju kusa sada, a koja bi se mogla okarakterisati kao dijetalna. Bube i trava, zar je to za jednog patka koji je navikao na delikatese najboljih restorana? Kako su mu samo velikodušno dobacivali dopola pojedene buhtle (doručak), krompiriće i zelenu salatu (ručak) i ostatke ribe i pirinča (večera). Nije bio gadljiv ni na slatkiše, mada je od jedne devojčice načuo da nisu dobri za zube.

Hej, ko bi se nadao da će mu ljudi nedostajati.

Svi oni. Kada braća i sestre uzlete, znao je da će se vratiti, a kada neki čovek ode znao je da će sledeće godine doći ako ne baš taj isti, onda neko mu nalik sa istim velikim očekivanja od ovog malog raja na Zemlji. Jedino što ga je bunilo jeste što ljudi nikada, ali baš nikada u njihovoj zemlji nisu ostajali zauvek. Kao da ih vuče nešto, novo, nepoznato i oni nevoljno, ali kategorično odlaze dalje.

Izgleda da su svi ljudi ove planete već posetili njegovu malu zemljicu i odlepršali dalje, nema drugog objašnjenja što ovog leta nema nikog.

Što i nije tako neobično, razmišljao je Pecko. Ko zna šta bi bilo da on može da poleti. Možda bi ga vukao veliki svet, daljine i visine, neko drugo more i druga plaža, borovi drugačijeg mirisa. Lovio bi ribice druge vrste i gledao u druge zalaske sunca. I pisao duga pisma i stavljao ih u koverte na kojim je ispisana (da li guščijim perom) adresa njegove domovine:

Ol inkluziv rizort Zlatna sećanja, Turska (leto 2020. godina)

*skraćeno od Alopecko (po kožnoj bolesti alopeciji, neslani nadimak koji je patku nametnuo jedan ljudski primerak)

(Visited 38 times, 1 visits today)

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

17 − seven =