I planine odjeknuše, ali na Tari

Jedna ptičica me posećuje. Mislim da nije zbog hrane. Sleti na ogradu ispred kuće i posmatra me. Skoči na obližnje drvo. Gleda. Malo nakrene glavicu šeretski.

Kakvo je ovo biće, sve se misli ptičica. Navuklo vuneni džemper, od vune ko zna koje ovce, ako bi kojim slučajem bila ovca sa Tare, krug bi se zatvorio.

Sve se kreće i menja u prirodi i sve je povezano, demonstrira čigrica sa šarom na vratu mnogo pre i mnogo kasnije nego što su ljudi to nazvali zakonom.

I ja bih nju proučavala pozorno da nisam ćoroskop, a naočare ostale u kolima.

Odletela je, pre će biti da je odskakutala u nebo preskačući dve po dve nevidljive stepenice.

Videla je šta je htela ili možda nije videla ništa zanimljivo.

Zvonce klepetom draži tišinu. Najavljuje ovce. Stižu i one na naš brežuljak. Kakav civilizovan dogovor imaju. Svaka pase u svojoj zamišljenoj brazdi ne upadajući u tuđu. I ne propuštaju ni jedan centimetar meke, zelene travice. Čak je i rogati ovan stao u vrstu, ni iza ni ispred svog stada. Kreću se kao po taktu vojne muzike, u poretku samo njima znanom, bez greške.

ovce livada ispasa planina tara netaknuta priroda turizam srbija visitserbia

Naravno, ništa nije savršeno. Jedna ovca je premršava i ćopa, ovan je – ili mi se samo čini – prenamršten. Moja ćerka ih gleda zadivljeno, prvi put stvarne ovce bez nacrtanog rumenila i stilizovanog runa i odeće.

Ovo je prava stvar, uključujući i blatnjave papke.

Nalazimo se u selu Ivanić. Naš drugar Zoran je Ivanić. Ima kuću sa terasom, a ona ima ekskluzivni pogled na dobar komad jezera.

Potmuli tresak negde iz visina. Duga pauza, pa opet. Dižemo pogled.

Oluja se šunja i tera modro plave oblake ka jezeru, čineći ga strašnim i intenzivnije lepim.

Priroda se uozbiljila, prestaje da bude pejzaž. Život se menja iz minuta u minut i ono što je bilo mogućnost nepogode postaje stvarnost.

„Kad grmi i seva iz pravca Bosne, ozbiljno je“

Džaba parčence plavetnila iznad jezera kao vremenska kapija ka nirvani, kad se teška buka prolama sa svih strana.

Izlaz nalazim opet i jedino u pogledu na nemo jezero koje drhti u iščekivanju.

Nebo se kida kao prosenjeno platno pod teretom kiše.

***

Pre samo dva sata sve je bilo u osmesima i mirisu cveća. Skakutali smo i divili se hiljadama nijansi zelenog.

Šetali smo do prodavnice suvenira u planinskom centru. Suveniri su neka vrsta pokrivalice za glavninu sadržaja u radnji, a to su dečje igračke made in China. Blizina dečjeg odmarališta je svakako imala uticaja na to, ali pitanje je šta danas nije made in China.

U radnji se bučno pozdravljamo sa prodavcem, poznanikom, nekom vrstom seoskog šamana novije generacije. Zna sve o svemu što se zbiva na planini i nesebično deli to sa nama.

„Sve su to divljaci, deca na ekskurziji, osim ovih iz Novog Sada, sa njima izgleda roditelji nešto i rade. Svi ostali – beda. Ni loptu ne ume da uhvati, a deset godina ima.“

Mojoj ćerki pruža plastičnog zmaja, ustaje iz svoje kabine koja ga štiti od najezde ljubopitljive dece bez džeparca i navlači spale pantalone. Čini nam retku čast i lično on zmaja podešava za poletanje. Dobijamo i loptu sa Diznijevim junakom – na revers, svaki put kad svratimo, a dolazimo svaki dan na čašicu razgovora.

Saznali smo da su neki Nemci videli medveda u šumi i slikali ogromne otiske njegovih šapa. Naš šaman je zadivljen i veličinom medveda i izgledom jedne Nemice iz grupe odvažnih turista.

„Ovi iz Evrope su uglavnom akrepi, ali Nemica je dobra. Umalo da je zadržim.“

Samozadovoljna pauza u njegovom glasu učinila mi se pogodnom da izmislim nastavak priče o medvedu velikih šapa koji je viknuo

„Njemci, Njemci, evo ih Njemci“ i pobegao u šumu u stilu partizanskih filmova.

Šamanu nije smešno.

***

U selo na vrh Tare, ili vrlo blizu najviše tačke, išli smo autom putem od makadama, koji je na nekim mestima bio glatkiji od asfalta. Na drugim delovima nije. Truckali smo se i naginjali, izbegavali useke sa kojih je kiša otkotrljala kamenje. Vazduh je bio sve čistiji i proređeniji. Zapušile su mi se uši i bolno otpušile kad se vazduh u i izvan moje glave iznivelisao.

Prvi tragovi ljudi se naziru. Sve ima svoje mesto, pašnjaci i ovce i krave i spomenik stare hajdučice.

Na ulazu u selo nailazimo na savremenu spomen ploču na kojoj piše:

„Rodio sam se (tad i tad). Čitav vek proveo sam u ovom selu, radio i tu nameravam da ostanem do kraja.“

Moja prijateljica zna čoveka i suze joj naviru na oči. Svaki raspust je provodila u njegovoj kući. Mnogo je pogodilo sve to sa Radišom. Umro čovek i spomenik mu podigli, a ona nije znala. Iza sledeće okuke, međutim, isti taj Radiša plasti seno. Pitamo ga u čemu je fora sa spomen-pločom.

„Komšija sazidao česmu i dao joj svoje ime. Svi se sad okupljaju kod Živanove česme. Dobro, nek mu bude, ali kad uđeš u selo ne možeš a da ne prođeš prvo pored moje ploče.“

Radiša nas gleda ozbiljno, svima je jasno da nema mesta zafrkanciji. Nastavljamo dalje, srećni što su stroge oči sa spomen-ploče žive i zdrave.

Nismo došli da njuškamo. Prijateljica želi da mi pokaže imanje na kome je provodila raspuste i odakle se izdaleka vidi celo celcato Zaovinsko jezero, kao barica bistre vode na dlanu.

zaovinsko jezero netaknuta priroda pejzaž planina tara

Volovi bacaju na nas bočne poglede. Svaki od njih vezan je konopcem za jednu nogu i vrat. Livada na kojoj pasu ograđena je žicom kroz koju prolazi slaba struja. Jurim za ćerkom koja juri ka volovima, nesvesna duple opasnosti, od životinja i od struje.

Ustanovili smo bezbedno rastojanje.

Beremo cveće. Kuca vezana ispred stare kuće laje besomučno. Ima mlade i ne voli da joj se neznanci šunjaju okolo.

U prvom redu pred spektaklom zvanim pogled na Zaovinsko jezero nikla je nova kuća. Od drveta je, ali to ne znači da se uklapa u krajolik. Ograđena je nacifranom gvozdenom ogradom. Betonski prilaz nije završen, štrče džakovi peska.

Dok ovo pišem pomišljam da je trebalo da jedan džak ćapim za ćerku, da ima za igranjac.

Vlasnici druge, stare kuće u zaleđu pričaju nam da su dragoceni komad zemlje prodali čoveku koji živi u inostranstvu. Godinu dana je izgarao da je završi, a od kad je gotova nije se nijedanput pojavio niti prenoćio u njoj. Velelepna kuća zaklanja pogled na jezero starim vlasnicima imanja.

I to je život.

Sedosmo da popijemo kafu sa rođacima u staroj kući. Izneli su sok iz tetrapaka i milka čokoladu za moju ćerku. Domaću rakiju stavljaju pred odrasle.

Domaćin sipa svima i ubrzo doliva. Kaže da radi dosta i teško. Sve je kod njega mučno. I kad se nasmeje, deo tog osmeha je bolna grimasa. Kao da nema pravo na smeh. Bio je u Bosni na ratištu i dobro zna gde sve metak može da završi u ljudskom telu. Verujemo mu i nemamo dodatna pitanja.

Osećamo nelagodu kad krenemo iz sela. Lepo je, ali bez nade. Znaju da nikada neće biti bolje ni lakše živeti na vrhu planine. Osećanje u njima narasta kad vide nas došljake, turiste, kako sa napumpanim oduševljenjem mirišemo lekovite travke, gledamo ovce i volove, razgledamo komade starog nameštaja. Nije im jasno čemu tolika frka.

Odlazimo kako smo došli – bučno i uz obećanje da ćemo svakako vrlo brzo, kad nam naše silne stvarne i izmišljene obaveze dozvole, opet doći.

***

Poslednje veče pred povratak u veliki prljav smrdljiv voljeni grad.

Gledamo u apsolutni mrak. Vidi se planeta crvene boje, levo od nas. Nebo je delimično oblačno, ali i dalje načičkano zvezdama.

Nisam znala da se Mars vidi golim okom sa Zemlje.

Pravim se da jedino mi, sad i ovde, sa terase Zoranove kuće iznad Zaovinskog jezera, imamo privilegiju da ga vidimo.

I pričamo tako o kosmosu, pitamo se kako je moguće, i da li je zaista, da smo mi jedina vrsta obdarena mislima koje se roje brzinom i mnoštvom zvezda iznad nas.

Kao papagaj ponavljam sumnju da je moralo biti neke asistencije sa strane (pogledati fim 2001:Odiseja u svemiru) da bi nastao ljudski soj. Superioran, jedinstven, bla bla bla, sasvim drugačiji od drugih. A ipak, naučnici tvrde da i na našoj planeti postoje bića podjednako inteligentna, samo ih okruženje sputava (jebe).

„Delfin čita knjigu, malo mi je nategnuto“

Odjeknu smeh u tarskoj noći. I Planine Odjeknuše, nadam se da mi Hoseini neće zameriti.

(Tara, jul 2018. godine)

fotke: Milica Mihailović

nabo planina tara sunce i oblaci

lekovito bilje planina tara hiking pesacenje u prirodi

oluja planina seoski turizam planina tara lekovito bilje

ovce tara livada zaovinsko jezero turizam netaknuta priroda

planina tara pejzaz zalazak sunca zaovinsko jezero

(Visited 26 times, 3 visits today)

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

fourteen − 4 =