Prvu Ameli(ji)nu knjigu pročitala sam krajem srednje škole ili početkom faksa; dobila sam je za rođendan, u ona vremena kad su se za rođendan poklanjali dezodoransi bombonske mirisne note, kaktusi, pa i cigle uvijene u ukrasni papir.

Tanka knjižica, meni nepoznate autorke, bez posvete. Smatrala sam da je neko od drugara dohvatio prvo na šta je naišao u knjižari, a da nije skupo.

Naslov Metafizika cevi je dodatni plus. Zvuči intrigantno. Ili bar uvrnuto.

Svidela mi se i to je to. Nisam se zamlaćivala čitanjem u to vreme jer sam bila zamlata nabujalih hormona (što je legitimno).

Decenijama kasnije manijački volim da čitam i otkrivam zanimljive pisce i spisateljice izvan „klasika“. (izlazak iz zone komfora veliki ko kuća)

Ameli Notomb je jedna od njih. Iskrena duša, okrnjena, falična, talentovana za napipavanje ćoškova ljudske duše u mraku. I ima uvrnut i nekalkulatorski smisao za humor što je, po mom mišljenju, danas retkost.

Za nju je pisanje spas, nešto što daje smisao životu i način da se suoči sa drugim ljudima, odnosima, konvencijama kao i konfliktima unutar sopstvenog bića.

Čitavo njeno stvaralaštvo ispresecano je autobiografskim žilama. Rođena je u Japanu, gde provodi rano detinjstvo sa roditeljima, belgijskim diplomatama. Ameli Notomb često ponire svojim knjigama u prošlost i piše o japanskoj kulturi i sebi maloj u toj civilizaciji, tako dalekoj od Evrope.

Izgleda da joj se taj period dopao, jer je kasnije selidbe i odrastanje doživela kao grubo buđenje iz sna.

– Imati „teško detinjstvo“ jeste olakšavajuća okolnost (kada opravdavate nečije ponašanje), ali i „srećno detinjstvo“ je podjednako olakšavajuća okolnost jer neminovno dolazi pad, posrnuće, shvatanje da niste Bog…

Mnogo je i tragičnih junaka u njenim delima i ona ih ovako opisuje:

– Divim se tragičnim junacima koji ne vide svoju nesreću, već se stalno zabavljaju…

Ameli Notomb deluje ekcentrično, samosvojno, čak drsko. Ona te gleda pravo u oči i ne skreće pogled. Po mnogo čemu, deluje mi kao autentična predstavnica žena sa velikim Ž, žena koje su se izborile za pravo da imaju izbor – šta će da obuku, šta će da govore i šta će da rade u životu.

Ali, važno je reći, ona se nije zaboravila (što kaže moja baka) da je svako biće na ovoj planeti vredno, bez obzira da li svetle ideale još uvek peca ili već drži na dlanu.

Na novinarsku konstataciju „Vi ne volite banalnost, osrednjost“ odgovorila je:

– Ako smatrate da je neko banalan i osrednji, to znači da ga niste dovoljno posmatrali. Ako se nekome dovoljno posvetite i posmatrate ga pažljivo i dugo, shvatate da on ne može da bude osrednji.

Kad ponovo pročitam ove reči, kapiram da nije trebalo da me iznenadi tema njenog novog romana Žeđ, u kome nas upoznaje sa Isusom lično, i u formi ispovesti nas vodi od dana njegovog stradanja do uskrsnuća.

Pogrešno sam procenila da će to biti satiričan i distanciran uvid, ne, Ameli Notomb je iz svojih stradanja, uzleta, i dosadašnjeg stvaralaštva „pokupila“ mudrost i saosećanje sa ljudima, pa o Isusu piše sa mnogo topline, ali ne prezajući da u priču uvede humor, strepnju i sve ostalo što nazivamo ljudskošću.

Roman je napisan u prvom licu:

„Jednoga dana ljudi će govoriti da niko nije nezamenjiv. To je upravo suprotno od onoga što govorim ja. Ljubav koja me sveg obuzima uverava me da je svako nezamenljiv…“

„Ne zameram im zbog toga, ali ništa vas ne može toliko razdražiti kao ljudi koji, pod izgovorom da vas vole, tvrde da vas poznaju u dušu.“

(izdavač Čarobna knjiga, biblioteka Avantura reči)

Toliko od „dopisnog“ člana biblioteke za ovaj put, jer trenutno više naginjem on lajn poručivanju knjiga, dok knjižari zadovoljno trljaju ručice.

Javite mi da li ste pročitali nešto od Ameli Notomb i kakvi su utisci.