Kad čujem da duvanske kompanije pozivaju potrošače da pređu na “manje štetne alternative” (naravno nudeći odgovarajući proizvod), a veliki igrači u proizvodnji gaziranih i negaziranih napitaka se utrkuju da se uključe u akcije u oblasti reciklaže ambalaže i očuvanje okoline, sve mi govori da nam je svima (u smislu planete) dogorelo do nokata.

Dalje, u Evropskoj uniji se sprema odluka za potpuno ukidanje plastičnih kesa, nešto slično se kuva i u drugim zemljama.

Zlobno primetim da ni velikim korporacijama ni državama očigledno još nije tolika frka, kad sa “svesni smo svoje uloge i izazova” još nisu prešli na “obustavljaj sve što zagađuje, u deep shit-u smo, daj da se spasi što se spasti može”.

Pa dobro, ni ti se, Ana, nisi pretrgla u domenu zaštite okoline. Jer…

Plastik definitivno nije fantastik

Plastična kesa koju sam “samo još ovaj put kupila jer zaboravih zembilj” neće nigde otići bar petsto, a možda i hiljadu godina.

Vreme raspada plastične flašice sa vodom koju nosim svuda sa sobom da ne bih ja (ili dete) dehidrirala je oko 400 godina.

Jeste, to važi i za one silne plastikanere flaširane vode koje ispraznimo, jer smo se odrekli česmovače (bezbednost vode za piće je neka druga tema).

Slamčica iz koje radosno srčemo ceđene sokiće tihovaće odbačena, a ne raspadati se, narednih 200 godina.

Brendirana čaša za poneti iz koje s guštom pijuckam kafu, o kako ih slatkih ima, koštaće prirodu pola veka razgradnje.

Ko voli iz limenke da gucne nek polako razgradi činjenicu da će ta limenka omiljenog piva ili koce biti prisutna na planeti narednih sto do dvesta godina.

Iskorišćeni štapići za uši “traju” 30 godina, žvake i pikavci oko pet godina, i tako dalje i tako dalje i sad je već sasvim jasno, čak i ekološki neosvešćenima, da to đubre koje sejemo okolo neće nestati (bar ne za naših života i naše dece, unučadi, praunučadi, čukun…) samo od sebe.

Ekološko zanesvešćenje i (re)akcija

Počela sam tekst kao dobar deo današnjih kampanja za ekološko osvešćenje i upozorenje javnosti na pogubne posledice konzumerizma (plastike posebno). 

Što je možda pogrešno.

Ide se na frapantne brojke i podatke (da ne govorim o slikama) od kojih se smrzneš, ali često to bude i jedini efekat – ljudi se smrznu, preciznije parališu. 

Smrznem kad shvatim da jedna uboga plastična kesica ima osobine hajlendera, što se kornjačin oklop umiderio jer se uplela u plastičnu ambalažu i što će uskoro u morima biti više plastike nego ribe.

Ako ne skrenem pogled, prođe me jeza kad vidim koliko su nam reke, potoci, kanali zagušeni otpadom.

Kako detetu da objasnim da drveće nije namerno ukrašeno raznobojnim kesama i da nije vetar “kriv”. Ali ko je?

Ja, ja, evo na primer ja.

Koliko sam divnih reportaža odgledala  o ljudima koji se cimaju, prave akcije da pokupe đubre u svom kraju, da očiste rečnu obalu ili korito, da praktikuju reciklažu i sve moguće načine zaštite životne sredine.

Uvek mi je sve to izgledalo fascinatno i strašno važno. I daleko i zahtevno.

Zato krećem sa neugodnim pitanjem:

Ana, šta misliš u čemu je tvoj najveći doprinos devastiranju prirode?

Plastične flajke i kese. (prema slobodnoj proceni)

Za nekoga ko pije flaširanu vodu na dnevnom nivou i baca gomilu plastičnih flaša u đubre, iznenađujuća informacija, koju sam slučajno doznala od poznanika na slavi, je da

U Beogradu možemo da recikliramo praktično “iz fotelje”!?

Yap, i to bez da razvrstavam i da tražim kontejnere za reciklažu, ko zna koliko daleko od zgrade u kojoj živim.

“Eko kesa za čistiji grad” je projekat koji je Gradska čistoća sprovodi više godina, a evo kako stvari stoje danas kad sam pozvala da se bliže raspitam:

• Kako da se registrujem?

Odnesem bilo koji račun Infostana u pogon Gradske čistoće na opštini kojoj pripada stan (sajt Gradske čistoće). Mogu čak i telefonski da se prijavim, tako što zaposlenima izdiktiram tzv. ident broj sa računa. Po registraciji, dobijam 25 eko kesa zapremine 120 litara, u koje odlažem (bez razvrstavanja) mešoviti reciklabilni otpad – papir, plastičnu i metalnu ambalažu.

• Koliko kesa, gde i kada iznosim za reciklažu?

Pri registraciji, ostavljam podatke o adresi i dobijam informaciju kog dana u nedelji treba da ostavim kesu između 20 i 22h jer ekipe tokom noći dolaze da ih preuzmu. Za Zvezdaru je dan odnošenja reciklažnog otpada petak, a kese se iznose na trotoar ispred zgrade ili izvan dvorišta (za one koji žive u kući) na vidnom mestu. Nema ograničenja u pogledu broja kesa (niti sam obavezna da iznosim baš svake nedelje).

Kada mi ponestanu kese, javim se za nove i to je to.

Vidim na sajtu Gradske čistoće da je u toku uključivanje individualnih domaćinstava (kuća) u reciklažu putem deljenje plavih kanti za reciklabilni otpad i da se to odvija u etapama po gradskim opštinama.

+ Za potrošače flaširane vode prelazno rešenje može da bude kupovina balona vode, umesto flaša. Ko ne bi da poteže balon svaki put kad mu se pije malo vode, može da nabavi patent zvani pumpa (ima ih u tržnim centrima) sa adapterom za balon od tri, pet, osam, 10 i 19 litara.

Ko ne bi uopšte da se bakće sa ambalažom, može da se odluči za kućne aparate za filtriranje vode, bez balona.

Razni trikovi za šikaniranje plastike

Na sajtu Lessplastic videh lepo dizajnirane infografike kako da  smanjimo plastiku u svojim životima, na putovanjima, na festivalima…

Da vidimo kako je to primenjivo u mom slučaju. (Bez presije.)

• Ceger/platnena kesa/shopping bag je moj dobar drug

Evo stavke koju mogu odmah da štikliram. Umesto da kupujem lakocepajuće u-prste-usecajuće plastične kesa (a opet će da dožive hiljadarku godina) odnedavno nosim veliki ceger sa širokim ručkama koje prebacim preko ramena kad nosim veći teret (što je skoro uvek). Posle upotrebe ceger može da se presavije i spakuje u futrolu, od koje se ne odvajam gde god da krenem, u prodavnicu, tržni centar, na pijacu.

Na Instagramu sam videla profile ljudi koji kreiraju i prave zanimljive, taylor made, platnene cegere i kese, tako da ko voli nek izvoli. Želja mi je da pazarim i onaj vintage heklani ceger (ima ga recimo u Ikei) za voće i povrće, ali otom potom.

Ostaje da ukinem upotrebu zgodnih (a plastičnih) kesica za zamrzivač, koje koristim za svašta, a najčešće u njih trpam sitnije ostatke od hrane, semenke i žitarice.

• U fioke i frižider namirnice ću da odlažem u papirnim kesama i staklenim kutijama i teglama, kao što i sada činim, ali i da se potrudim da plastične kutije svedem na minimum. Zgodno je imati nekoliko praktičnih kutija (sa pregradama) za ručak ili užinu, za svakog člana porodice po jednu, kad se raspršimo svako na svoju stranu tokom dana.
• Imam omiljenu šolju za kafu, od sad ću da imam i omiljenu-za-poneti sa poklopcem. Veliki sam ljubitelj Starbaksovih (imam jednu sa izmenjivom podlogom, koju sam možeš da oslikaš), a vidim da u ponudi ima raznoraznih, ekološki prihvatljivih rešenja naših i stranih brendova. Dajem reč da ću da isprobam i preporuku da kad naručujem kafu za poneti, zamolim da mi sipaju u moju šolju umesto onih za jednokratnu upotrebu. Ili da ponesem svoju od kuće u termosu i popijem je gde god poželim.

I tako redom, umesto svaki dan kupovati plastične flajke iz trafike, kupiti jednu solidnu staklenu bocu (ili od nerđajućeg čelika) sa dobro zaptivajućim poklopcem i puniti je vodom i sokovima po potrebi i željama.

Ima li nešto što se u mojim dosadašnjim navikama ide u prilog smanjenju zagađenja?

Gotovo nikad ne kupujem garderobu od najlona i poliestera, koristim sredstva za higijenu sa zamenjivim punjenjem (tečni sapun, wc osveživači), ne koristim dozodoranse već stikove, umesto različitih kupki u plastičnim bočicama porodično koristimo sapun sa prirodnim sastojcima (kozji), čistim podove sa rastvorom sirćeta i kapima etarskog ulja čajevca (ali da se ne lažemo, u kupatilu, i dalje nemilice rokam Domestos i Saniper).

Šta se još preporučuje za smanjenje plastike u našim životima?

Brijači od nerđajućeg čelika, šamponi za kosu u čvrstom obliku (kao sapuni), četke za kosu i četkice za zube od bambusa, prirodni dezodoransi bez plastične ambalaže, prirodna ulja za negu kože, sladoled u kornetima umesto u kutijama, sklopive činije sa poklopcima za grickalice i hranu za poneti (collapsible food pots) i sve ono što kupite napolju, kao i nešto za šta, moram da priznam nisam čula, a to su mooncup menstrualne šolje koje zamenjuju tampone i uloške…

Sveprisutno đubre prenulo me je da uvek može da se uradi nešto, nešto malkice, nabrzaka, neka mrvica za planetu i  nas. I da to ne mora da se shvati kao imperativ iz medijskih kampanja (zameni! odbaci! recikliraj!) jer kad sebi kažeš da nešto moraš, baš moraš, onda ti obično presedne pre nego što išta uradiš.

Ja bih pre samo da probam, ali već od danas.

Kakva su vaša iskustva s plastikom (ne mislim na estetsku medicinu, mada možemo i o tome nekom prilikom), da li reciklirate, kakva su iskustva, da li ste promenili nešto u odnosu na raniji period a tiče se smanjenja otpada koji šaljemo u prirodu?