Svako od nas sedi na svom plutajućem ostrvcetu i gleda gde će i kako će.

Neko radi na ličnom razvoju, neko nadoknađuje propušteno vreme s porodicom, neko se i dalje razbija od posla jer tako mu se zalomilo ili može i hoće da pomogne.

Učim se da prihvatim da u datoj (nadrealnoj) situaciji ne postoji poželjno ili očekivano ponašanje (ne računajući preporučenu fizičku distancu).

Osećanja su takođe šarenolika. Strah, anksioznost, prihvatanje, odbijanje, ravnodušnost, agresija, saosećanje, briga, nada. Biraj. E pa ne ide tako. Kad ostrvce počne da se ljulja, ko zna šta ćemo u kojoj fazi osetiti.

Ali da se manem uvoda i da pređem na današnji izveštaj Člana biblioteke koji je proteklih dana radio sve samo ne čitao. Na noćnom stočiću nedeljama se izležava Kucijev „Fo“ i smatrala sam da je baš zanimljivo što sam počela da čitam svojevrsni rimejk Robinzona Krusoa (totalna izolacija) u vreme današnje.

Samo što mi čitanje nije išlo glatko.

Fascinirana sam bila Kucijevim razmišljanjima  o pisanju, a teže mi bilo da držim korak sa konkretnom radnjom romana i dekonstrukcijama kolonijalizma iz originalnog dela o Robinzonu Krusou.

Ali, opet, možda bi utisak bio drugačiji da sam je čitala u neko drugo vreme.

Glavni junak priče nije ni usamljenik Kruso niti njegov verni Petko. (sećate li se originalne priče Danijela (De)foa iz dana lektire i pismenih zadataka?). Koliko se Kucijev Robinzon i Defoov prajunak razlikuju, na sjajan način je prikazano ovde.

Glavna junakinja romana „Fo“ je Suzan Barton, koje nema u originalnoj priči.

Ona je narator, preuzima kormilo pripovedanja, Kucijevom Krusou ne pada na pemet ni dnevnik da vodi, i njena nemoć i njen vapaj za boljim životom i nezaustavljiva potreba da gura dalje, je nešto što je ostavilo najsnažniji utisak na mene. Kasnije se Suzan sa Petkom vraća u Englesku, dok Kruso izmučen životom u divljini ne uspeva da preživi na dugom putu do kuće.

Šta se dešava između Suzan i učenjaka Danijela Foa, kome je na „literarnu obradu“ ponudila svoju priču sa ostrva, otkrićete sami.

Za ovu priliku izdvajam neke rečenice aljkavo podvučene (moja je knjiga), a u kojima je na neki način definisana snaga duha i ljudske imaginacije kada su uslovi daleko od idealnih, nešto što bi moglo da ohrabri u ovim vremenima. Ili uopšte da ne 😉

Naziv dela: Fo

Pisac: Dž. M. Kuci (prevela: Arijana Božović)

Izdavač: Laguna

Za sve koji su navikli na nategnute paralele i otkrivanje neočekivanih zajedničkih činilaca u knjigama koje predstavljam, upravo to i sledi:

Završim ja “Foa” i odlučim da je sada došlo vreme da se pozabavim Isidorom Sekulić i knjigom iz edicije Srpska književnost (sto knjiga) koja od sedamdesetih godina prošlog veka krasi police našeg doma, a da sam ih koristila uglavnom zbog odlične predgovora za analizu dela u školskim zadacima.

Tek što sam počela da čitam pripovetku Bure, o devojčici koja plete svoj svet mašte unutar jednog običnog bureta, kad iznenada kao poručen izlete pasus:

“Poodavno sam osećala neki ukus za taj rasklimatani stari dvorac. Između dasaka sam zavirivala u njega, štapićem gurkala i pipala ogromnu ogromnu i kao kamen tvrdu pečurku, razmicala lišće gustog i ugasito zelenog korova, i volela da slušam sivu melodiju ćutanja i tišine…i rešila da ga sama ispitam i po robinzonski osvojim.”

Kada pročitam u celosti zbirku Saputnici i Pisma iz Norveške, volela bih da jedan poseban tekst posvetim ovoj fascinantnoj spisateljici čije delo u mnogome potvrđuje ono što Kuci sugeriše u rečenicama koje sam izdvojila.

naziv dela: Proza, Isidora Sekulić

Matica Srpska / Srpska književna zadruga (1971)