Pročitala sam ih jednu za drugom, Selindžerovog “Lovca u žitu” i Kamijevog “Stranca”. Ovog drugog sam zbrzala u duhu bubanja jer je isticao rok za vraćanje knjiga u biblioteku, a za kapitalce školske lektire nema produžavanja roka.

Kako sam propustila da ih pročitam u školsko doba, ostaje nepoznanica.

U neku ruku mi je drago što su tek sada došle na red. Slučajnost da ove dve knjige istovremeno pozajmim iz biblioteke dovela je do ideje (posle videh nikako originalne, šmrc) da imaju mnogo toga zajedničkog, čak sam imala utisak da čitam dva dela neke labave celine.

Selindžerov junak previše oseća, sve ga deprimira (ili je to verbalni oklop kojim se zavarava), dok je Kamijev lik krajnje rezervisan, čak bezosećajan. Međutim, zajednička im je egzistencijalna nesnađenost, upitanost gde da se denu u svetu koji je sve pokapirao na način koji je njima stran.

U svakom ljudskom biću lebdi zametak apsurda, osećanje zaludnosti bilo kakvog delovanja subjekta beznačajno sitnog u odnosu na kosmos kome je “apsurd” middle name. Sva sreća pa to većina nekako premosti delanjem, željom za hvatanjem smisla – makar za rep.

A šta je sa junacima romana…?

Za Selindžerovog mlađanog (anti)junaka odmah sam imala neke simpatije, razumljivo je što se traži, što je izgubljen, što se ne snalazi, što je u tranzitu od “ja ne želim ništa” do “hteo bih nešto, al ne znam šta” – sve navedeno iskrsava manje više kod svakog u periodu adolescencije.

Kad god bih pomislila da je sličnih junaka tušta i tma u književnosti, opomenula bih sebe da je ovaj pisac jedan od prvih koji je dao glas “izgubljenoj” generaciji Amerike posle Drugog svetskog rata, a taj glas je zvučao iskreno, originalno, ogoljeno, beznadežno. Zvuči mi i danas.

Kamijevog protagonistu Mersoa teže je bilo svariti – zrelog, otuđenog čoveka koji oseća malo i uvek neadekvatno prema merilima okoline, po njemu smisao ne treba tražiti jer je ionako sve besmisleno (ili tako nekako). Ne razumem ga, stran mi je, njegovo ponašanje je svakom stranicom sve apsurdnije.

Kad ubije čoveka, dok čeka presudu u ćeliji, odvija se njegov preobražaj od nekoga ko ne veruje ni u šta u nekoga ko jasno oseća vrednost života, ali ipak ne žali što će ga izgubiti; upoznaje strah, ljubav i žudnju, ali ne i kajanje zbog učinjenog zločina. Kao da i pisac želi da otkloni mogućnost da kod Mersoa bilo šta bude prihvatljivo.

A ipak, mic po mic pisac nam kroz ostale likove otkriva nedostatke društva koje se slepo drži normi poželjnog ponašanja i emotivnih reakcija, bez udubljivanja. Čini mi se da u oba romana, preko svojih antiheroja, pisci upiru prst u društvena uređenja koje se vode više formom nego suštinom ljudskih odnosa i emocija.

Uživala u Selindžerovim dijalozima, uverljivo šturim, i poeziji koju u prozi tka Kami. Da pomisliš da je svaka rečenica u ovim romanima upravo takva kakva je jedino mogla da bude.

Ako vas je zaintrigiralo na kojim sve nivoima “komuniciraju” glavni likovi Kamijevog i Selindžerovog romana, pronašla sam zanimljiv tekst na sajtu Kultiviši se.

Kada razmišljam koja bi od savremenih knjiga mogla da bude na tragu ove tematike, pomišljam na nedavno pročitani Račun Jonasa Karlsona. Zaintrigirala me piščeva postavka da građanima na kućnu adresu stiže račun sa sumom novca koju treba da plate za sreću koju su iskusili i doživljaje koje su imali.

U realizaciji mi je roman donekle sterilan i spor, mada sam svesna da je pisac hteo da dočara “svejedno mi je, ja sam ok” filozofiju glavnog junaka. Naravno, ispod te hladne površine se krčkaju neka osećanja, trzavice, strahovi i nesporazumi sa okolinom koje mora da prikaže da bi mu se bar malo smanjio astronomski iznos računa koji je za njegov život izbacio neki tamo „nepogrešivi“ algoritam.