Sećam se da sam pročitala neku Floberovu tako jaku rečenicu u vezi sa razlivanjem mastila i slašću pisanja, ali ne mogu da je nađem i prevrćem listove uz izvesnu dozu nervoze jer Flober je jedan od omiljenih mi pisaca i kako drugačije da to osvedočim nego njegovim rečima.

Pročitavši „Pisma“, obimnu prepisku sa ljubavnicama, prijateljicama i prijateljima u periodu od četrdeset godina, shvatila sam zašto me „Gospođa Bovari“ toliko zavela. Nisam se zaljubila u junakinju niti u zaplet, zaljubila sam se u Flobera.

Njegov stil o kome svi naklapamo nije ništa drugo do on.

Ostalo je zabeleženo da se mučio da napiše i završi svoja dela, mrzeo je, očajavao dane i mesece odlaganja i odugovlačenja, jer je trebalo izboriti se sa sobom, sa odlukom da li vredi živeti i raditi ili je sve uzalud. Nekad mu se činilo da je prvo, nekad drugo, ali hvala bogu, nije svo vreme potrošio dvoumeći se o svrsi života.

Pisao je, o naše sreće, ipak je pisao.

Ah književnost! Kako to čoveka neprestano svrbi! To je kao neki istureni plik koji imam na srcu. Stalno me boli, i ja se s milinom češem.

Predivno.

Floberova „Pisma“ su čista poezija, nikakva napirlitane fraze, samo čista osećanja, zaslepljujuća iskrenost do njegovog bola. On zna da je biti srećan za ljude nalik njemu nedostižno, pa teži spokojstvu, što i postiže u svemu osim u književnosti:

„Glava mi gori, kao što se sećam da mi je gorela kad sam duge dane provodio jašući. Jer danas sam žestoko uzjahao svoje pero.“

Gistav nije gizdav, on je prkosan, on je tananih živaca i još tanje tolerancije za svakoliku pritvornost, on ne prašta ni sebi ni drugima. Kad upoređuje pisce sa čistačima klozeta ukazuje na trulež ovog sveta, čovekove sudbine od kad je sveta i veka, a neko to sr… mora i da prikaže, ali ne tek tako.

Flober kaže:

„Koliko sve kužnih isparenja treba progutati, koliko mučenja treba podneti da se napiše jedna dobra stranica? To smo mi, pisci, čistači nužnika i vrtlari. Mi izvlačimo iz truleži čovečanstva naslade za njega samog, mi sadimo čitave korpe cveća na rasprostrtim bedama. Činjenica se destilira u formu i penje uvis, kao čist tamjan Duha ka Večnom, Nepobitnom, Neizmenljivom, Idealnom.“

Jedan drugi pisac, Nobelovac, nedavno je u intervjuu za domaće medije kazao da je forma – duh. Novinarka ga je pitala da pojasni, on je uzvratio da neće. Iako se ova tvrdnja odnosila na vodilju njegovih putovanja, pretpostavljam da je vezuje i za pisanje i možda je baš Flober dao odgovor u prethodnoj rečenici.

Tek sam na tragu šta je zaista – do raspukle kože i mesa- Flober mislio.

Da li je težio savršenstvu forme koja će uverljivo oslikati sve nesavršenosti, sve bede i jade ljudskog, ovozemaljskog bivstvovanja?

Grozi se salonske književnosti, one koja se dodvorava i izjašnjava se da voli dela „koja se osećaju na znoj, ona kojima se vide mišići kroz košulju i koja idu bosa, što je teže nego nositi čizme, jer su te čizme …“ i tu počinje jedna dugačka „obućarska digresija“ o poređenju književnosti sa čizmama i ja ne mogu da se glasno ne nasmejem, kao i Flober najverovatnije dok je pisao…

„U doba Luja XIV književnost je imala jako zategnute čarape. Bile su mrko žute boje. Opažali su se listovi nogu. Cipele su imale četvrtast vrh (La Brije, Boalo)…“ i tako dalje i tako dalje.

Nestabilan u odnosima s ljudima, njegova osećanja su burna i preokretljiva (znam da pravilna reč, ali je želim, a ne „pokretna“, „okretna“ što predlaže autocorect, e moj Floberu), on silno voli ali je sasvim siguran da ne može dati celog sebe jer i sam od dronjaka prošlih dana živi i sakuplja ih rasute po sećanju i predelima koje je nekada voleo i gde je rado upijao lepotu prirode i ljudi.

Stičem utisak da je Flober čovek 21.veka. On ima issues, što bi rekli Amerikanci, i ne stidi se da ih pokaže, da prizna da nije baš najispravniji i najstameniji lik na planeti.

Ponekad pati što nije drugačiji, ponekad je u miru sa sobom, najčešće izgara nad svojim rukopisima i nepravdama u svetu.

Čitajući njegovo štagod, romane, pisma, zabeleške, osećam radost koju i Flober kada je čitao velike pisce: „Ponekad mi je izgledalo da me ushićenje koje mi donose čini njima ravnim i uzdiže me do njih.“

Kako bi se snašao u današnjem svetu, da li bi njegove reči otupele od svega što je već rečeno i napisano, šta bi imao da kaže o ravnopravnosti, o kojoj se veoma hm… nepovoljno izjašnjavao istovremeno ne štedeći ni buržuje? Da li bi ga moderna tehnologija oduvala i obeshrabrila da provodi duge, napete sate nad svojim rečenicama?

Živimo u vreme tutorijala, know how tehnologija, saveta za predstavljanje saveta, sa i bez infografika (koje lično obožavam), ali ima nešto univerzalno vezano za ljudsko stvaralaštvo i uspeh i, opet, najbolje je da prepustim Floberu da kaže:

„Čovek uspeva da čini velike stvari velikim strpljenjem i dugotrajnom odlučnošću. Grozničavost oduzima duh; gnev je bez snage, on je kolos čija kolena klecaju i koji nanosi više štete sebi nego drugima“.

Napeti triler sa pčelama Morisa Materlinka

Jasno sam čula glas u glavi koji mi kaže Uzmi ovu knjigu, videćeš, biće ti zanimljiva.

Osim što sam shvatila da imam izuzetno autoritativne glasove u glavi, ne znam da li sam išta više pomislila o zgodi. Sa tv ekrana dopire „da ako nestane pčela, nestaće i nas“, pa se zabrinem se za sudbinu sveta, ali ne žurim da počnem s čitanjem.

I žac. Kad sam „Život pčela“ uzela u ruke pre neko veče, ne prestajem da se iščuđavam kako je autor pretvorio prirodnjačku temu u ispitivanje svrhe postojanja života na Zemlji, bez teškoće skačući sa pitanja političkih i društvenih sistema na ravan vasione.

Osetiš trenutnu senzaciju. Ne možeš biti imun na priču.

Možda će vas više obradovati da se čita kao uzbudljiv triler, sa bezbroj obrta i nelogičnosti, herojstva koliko i okrutnosti koji isijavaju iz života medonosnih bića.

Pretpostavljam veliki ljubitelj pčela, Moris Materlink na spektaluran način nam otvara vrata košnice, jedinstvene građevine i naseobine za koju se pita da li je svemir u malom:

„Nije li divno što nam njene sigurne građevine, njeni običaji, njeni zakoni, njena ekonomska i politička organizacija, njene vrline, pa čak i svireposti, odmah otkrivaju misao ili boga kome pčele služe, a koji nije ništa manje zakonit, ništa manje razborit od svakok drugog boga koji se može zamisliti, iako je može biti jedini koga još nismo ozbiljno obožavali, a čije ime je budućnost?“

Opisujući fascinantni život pčela davne 1901. godine Meterlink kao da je zagledan daleko u budućnost, tamo gde se ljudsko mešanje u prirodu zahuktalo do te mere, da ugrožavamo opstanak sopstvene vrste:

„Ali mi svakog časa kršimo zakone prirode koji bi pčelama mogli izgledati najstalniji. Mi ih svakog dana stavljamo u položaj u kome bismo se sami našli kada bi neko oko nas naglo ukinuo zakone teže, prostora, svetlosti ili smrti“.

Ova knjiga opominje da životinje nisu samo dražesni delovi slagalice Evolucija koja je „dovela“ do nas. Mi smo ravnopravni igrači, svako sa svojom ulogom u projektu „Zemlja“. Svaka od životinja je sa svojom svrhom, čak i kad nam nije do kraja jasno u čemu se ona sastoji:

„Zašto se pčele odriču sna, slasti meda, ljubavi, divne dokolice, dok njihov krilati brat, leptir, u svemu tome uživa? Ne bi li one mogle živeti kao i on? Glad ih ne goni na rad. Dva ili tri cveta bila bi im dovoljna da se nahrane, a za jedan sat one obiđu dve ili tri stotine cvetova da saberu blago čije slasti nikada neće okusiti. Zašto se toliko muče? Otkuda im toliko samopouzdanje?“.

Knjiga daje objašnjenje i ima smisla pročitati ga. Isto koliko je zanimljivo pročitati bezbroj činjenica o članovima pčelinjeg sveta – radilicama, trutovima, princezama i kraljici – u formi jednog uzbudljivog romana.

Stilsko razgibavanje u pedesetak slika

Ovde sam htela da završim, ali kako da ne pomenem i treću knjigu uzetu iz biblioteke istom zgodom i da ne potražim (i nađem) labavu da labavija ne može biti vezu između sve tri: stil.

Reč je o „Stilskim vežbama“ Rejmona Kenoa, literarnom eksperimentu u kome pisac na mnogo načina opisuje jedan te isti banalan događaj (pristrasno, neusiljeno, vizuelno, sablasno, sebi u bradu, šatrovački…).

Sa francuskog je knjigu preveo Danilo Kiš i u pogovoru naslovljenom Svojevrsna parodija francuske književnosti napisao:

„Stilske vežbe u tom smislu jesu pre svega igra duha , no i delo sa jasnom tendencijom da ukaže na činjenicu da trivijalnost teme nije od istinskog značaja, nego su postupak i instrument (jezik) ti koji čine najčešće određenu temu banalnom.“

Ne znam da li bi neko od ovih velikana pristao na zaključak koji izvodim, ali smatram da je stil nešto što se ne može odvojiti od umetnika teme koja ga motiviše, stil je neraskidiv deo njegove ličnosti i duha – ako je autentičan, pa iako do svog stila stiže vežbom, kada ga dosegne taj stil ima značaj samo kao sastavni deo dela i njegovog autora:

„Čovek je stil.”

Ironično, završavam čuvenim citatom Žorža Bifona, čoveka koji se s krajnjim nipodaštavanjem izjašnjavao o pčelama.

*citati iz knjiga:

• „Pisma“ Gistava Flobera, preveo Milan Predić, izdavač Lom, Beograd 2017. godine
• „Život pčela“, izdavač Narodna biblioteka „Jefimija“, Trstenik, 2001. godine
• „Stilske vežbe“, Rejmon Keno, preveo i pisao napomene uz tekst Danilo Kiš, izdavač Rad, 2016. godine