Skoro nikad mi se ne dešava da ne ispuštam knjigu iz ruku dok je ne pročitam. Intrigantan zaplet, neočekivani obrti ili, jednostavno, fenomenalan pisac koji pažnju držati ume bez obzira na temu, a opet ja hladna srca mogu da ga sasečem u pola rečenice i – zahrčem.
Čak i kad sam u srednjoj školi čitala Agatu Kristi, a suspens narasta iz stranice u stranicu, mogla sam da se odlepim od najčešće hrvatskog prevoda i saznanje tko je ubio Rodžera Akrojda ostavim za kasnije. U gorem slučaju, s nestrpljenjem sam preskakala stranice i detektovala na nekih pet stranica pre kraja knjige ko je ubica i zašto (kod Agate moraju svi osumnjičeni da se skupe da bi detektiv svečano objasnio šta se izdešavalo i upro prst u zlikovca).
Sa romanom Lejle Slimani „U vrtu ljudoždera“ bilo je… drugačije.
Dok sam vrtela prve stranice imala sam svašta da zamerim njenom peru. Rečenica joj je prekratka, možda i pretenciozna. Na primer ta i ta rečenica me podsetila na moje pisanije, što ne smatram nekim komplimentom.
Verovatno je do mene, u čitanje se upuštam malo nakostrešena, sa velikim očekivanjima i strepnjom da će očekivanja biti izneverena.
Lepa i značajna književnost, sva sreća, otkravi i najozeblija srca, pa posle nekoliko stranica prestanem da radim analizu dela, a počnem da čitam. Ali stvarno.
Kao da se i spisateljica uvežbavala, pa ono što je u početku bio nesuguran hod na visokim štiklama, kad ste nacvrcani, najednom postaje ples na toploj kiši u baletankama kvalitetnije izrade. Posle će da preraste u hod po žici bez sigurnosnog pojasa, zašto da ne, tu me je već kupila, može da radi sa mnom šta želi, na primer da me drži budnom do tri ujutro dok knjigu ne pročitam do kraja
Roman Lejle Slimani je intenzivan, čulan, imate naučare sa augmented reality, a da toga niste ni svesni. Nalazite se se gde i glavna junakinja, pratite je i njušite, čak i protiv svoje volje. Jedino tako autorka može da dočara koliko je njenoj junakinji važno da je drugi obožavaju istovremeno svesna ništavnosti tog zahteva:
„Napolju duva vetar, leden i vlažan, od njega joj gori lice. Možda zbog toga na trotoaru i stoje samo njih dvoje i puše. Pušač je niskog rasta, ali plećat, što uliva poverenje. Sive, uzane oči zaustavljaju se na Adel. Ona ga fiksira samouvereno, ne obara pogled. Adel otpija šampanjac, od njega joj se suši jezik. Piju i razgovaraju. Obične tričarije, uz osmehe koji se podrazumevaju i lagane insinuacije. Najlepši mogući razgovor. Deli joj komplimente, ona se smeje, nenapadno. Pita je kako se zove, ona neće da kaže, i ta ljubavna šarada, blagotvorna i banalna, budi u njoj želju za životom.“ (odlomak iz knjige)
Sledi žestok opis scene seksa, sa strancem na ulici, gde će kratkotrajno biti utoljena glad junakinje, udate žene, majke jednog deteta. Novinarke.
Promiskuitet, kao i svaka zavisnost čini mi se, Adelin je štit je od suočavanja sa stvarnosću i zadovoljenjem koje, uprkos silnim avanturama, ne može da nađe.
Naravno, kako to danas obično biva, odmah se postavilo pitanje da li je roman u tom smislu autobiografski jer ima drugih dodirnih tačaka (evidentnih) između glavne junakinje Adel i autorke Slimani.
Kad malo bolje razmislim, koga briga.
Roman je „realan“ koliko su realne egzistencijalne ljudske patnje i teme kojima se bavi – pitanjema gubitka smisla u modernoj civilizaciji, pozicije žene u braku (i šire) i izazovima roditeljstva u tako jednoj blizu haosa situaciji koja bruji u čoveku koliko i u svetu u kome ostvaruju kakve takve socijalne veze.
Izdavač je Booka, a o romanu prvencu Lejle Slimani se kaže (sa čim sam posle čitanja knjige u potpunosti saglasna):
„Besprekorno čisti stil Lejle Slimani provešće vas kroz ovu smelu i erotičnu priču, kroz lavirint strastvene želje, sve do razumevanja samoće, izolovanosti i gladne potrebe za autentičnim iskustvom.“
Otud i naslov, malo nafuran da privuče pažnju, ali istina je da me je njen stil oduvao i da mi je možda jednom ili dvared prošlo kroz glavu da bih volela da pišem tako dobro.