Deco, pišite dnevnik, ali ne da bismo vas mi špijunirali

Resko, nezvanično zimsko jutro. Fale mi reči da opišem kakvo je još.

Ništa lakše, samo izvadi sa tavana, iz prašnjave kutije na kojoj je nažvrljano Ana/škola i gurnuto u ćošak; idi, nemoj da te mrzi i pročitaj iz sveske na linije, sitnim urednim slovcima napisano, kao da je mrav radio domaći:

„Osvanuo je hladan zimski dan. Zemlja je upijala ledene kapi vode. Čulo se jednolično kuckanje u olucima. Dimnjak se toliko pušio, dok se crni dim dizao u nebo, da mi je ličiJo na mog pradedu kada u svoju lulu stavi duvan, kako on kaže – krdžu.“

Jeste, ovaj dan je baš takav kakvog sam ga opisala pre 3o. Zašto se vraćam detinjstvu? Šta me povezuje sa dobom koje je sve dalje od mene?

Zato što još nisi stekla navike koje kvare život, zato što je vreme ipak bilo lepše (makar sa ekološke tačke gledišta).

Zato što te za druge vezuje malo, ali vas ama baš ništa ne razdvaja.

Ustani, jedi, igraj se

Uveče se raduješ jer znaš da će sutra biti identičan dan, samo po tome što će biti sjajan u milion različitih nijansi. Pašće sneg, upoznaćeš novog drugara, poješćeš omiljeni slatkiš i uspeti da uradiš nešto što juče nisi mogla ili smela.

Pisala sam dnevnik samo kad sam morala, po učiteljicinom „diktatu“. Stranice tog dnevnika ispunjene su rečenicama tipa „pre doručka obavila sam jutarnju higijenu“, da se nekome, ne daj bože, ne potkrade utisak da ne vodim računa o sebi, a i da mi izveštaj ne izgleda praznjikavo. Šta mi se stvarno vrzmalo po glavi i životu, ko bi sad to mogao da rekonstruiše. Ja ne, sigurno.

Sada bih da viknem…

Deco moja, pišite dnevnike, ali ne zbog ocene, nego da biste saznali nešto o sebi kad porastete i zaboravite šta je zaista važno.

Pišite dnevnik čim naučite slova da slažete u reči. Dragocene su vaše bambijevske misli predate papiru.

Naučićete da su greške i nesavršenost jedini put (sa)znanja.

Nastavite da pišete dnevnike i kad sasvim dobro ovladate pismom i pišite ih bar dva, paralelno.

Jedan, zvanični i drugi, za vašu dušu, tajni, u koji ćete pohraniti sve što vas tišti, ali i sve za čim čeznete, o čemu maštate, čega se bojite, za kim i čim uzdišete, a od čega vas je stid.

Verujte, odrasli VI imaćete samo razumevanje i nežnost prema tom pisaniju.

Ne ostajte, kao ja, sa zvaničnom sveskom tvrdog poveza za domaće zadatke iz srpskog jezika Ane Dragović , učenice V1 .

Tako sam mislila kada sam iz kutije sa tavana izvukla svesku.

Sada mislim da je o reč o blagu.

Supergimnastičarka

Iza cifrastih rečenica, odlikaških sastava, opštih mesta, mnogo duplih prideva i zlatkastih komparacija, krijem se ipak Ja, mala ja.

„Odlaskom leta zaostaju oni dani divni na moru, sva ona noćna kupanja pod mesečinom i vragolastim zvezdama. Zlatan veo leta prošaran mirisom cveća sa livada mog sela zamenjuje tmurna i siva jesen.

Leto za sobom odnosi i jutarnje šetnje parkom punim drveća, čije se lišće njiše na slabom povetarcu, dok medno sunce pušta svoje tanane zrake na kristalnu rosu. Ta prekrasna priroda budi u čoveku težnju za novim, boljim životom.

Ovakvih prizora neće biti do sledećeg leta, ali do tada mogu iz tople kuće da uživam u gledanju duge, jesenje kiše i zlatno-braonkastog lišća koje lenjo pada s drveća.“ (iz sastava Prošlo je leto)

Na more te godine nisam išla, o noćnom kupanju ni sanjala nisam do gimnazije, a o kakvom boljem životu snevam, ko će ga znati. Ućutkaću svoje cinično odraslo Ja i idemo na sledeći odlomak:

„Svi su se okupili oko mene. Iako sam reskirala odvažno uradih stoj i već sam mislila da je sve u redu, iznenada sam se zanela i uz tresak pala na zemlju. Svaki deo tela me je boleo. Otišla sam do klupe teturajući se dok su me oni začuđeno gledali. Prišla je Marija i bojažljivo me pitala:

– Jel sve u redu?

– Sasvim – odgovorih, ali sada moram kući, kasno je.

Žurno sam pokušala da odem, ali sam morala polako jer me je glava dosta bolela, a sve sam gledala kao kroz maglu. (iz sastava „Supergimnastičarka“)

Malo se i sprdam na račun svoje spretnosti, nije loše to, ali me je najviše zatekao opis slika i predela na putu za Divčibare:

„Uzak, loš put penje se i spušta preko brda, krivuda kroz šume i njive, to je put kroz srce Šumadije. Vozimo se na Divčibare, ali smo još uvek bliži početku puta nego kraju. U dolini pored puta rađaju se njive prekrivene kukuruzom. Čini se da je i njemu teško pod ovim nebeskim žaračem. Kod obližnjeg drveta krava, zavezana za stablo, pase sočnu travu koja je ostala zelena pod krošnjom. Svojim dugačkim repom krava lenjo rasteruje mušice. Ispred kuće, na pragu, ispružio se džukac koji pokazuje znake života samo kad otvori oči da isprati automobil koji protutnji.  Sada se vozimo skoro stalno uzbrdo, u daljini se naziru oštri obronci Maljena. Listopadno drveće zamenjuju tamni, visoki borovi. Krivine su sve veće i opasnije. Put je usečen u stene. Na levu stranu jedva smem da pogledam, duboka je provalija. Gusti četinari se spajaju u jednu celinu, kao tamno zeleno more talasaju  se grane pod jakim naletima vetra. Šušti mi i pucketa u ušima.

Stigli smo do vrha, svuda oko nas livade i pašnjaci. Beskrajnu čistinu predela remeti usamljena jela. Vetar peva neku staru pesmu. Pridružuje mu se zvuk zvona oko vrata ovna koji predvodi svoje ovce. Vetar mu šiba telo, a on kao da se brani svojim lepim rogovima stalno podižući glavu.

U daljini, na jednom obronku vidim usamljenu kućicu, brvnaru i pored nje malu baštu. Iz nje izlazi starica. Kako samo može da živi u ovoj planinskoj pustinji odvojena od ljudi i savremenih zbivanja? Možda ona i ne želi da promeni način življenja. Čovek se ovde posvećuje jednostavnim stvarima. Ne žuri i ne trči za vremenom…Možda ona starica živi sama, a sin joj je otišao u grad za boljim životom. Pitanje je da li će naći ono što je tražio…“ (iz domaćeg rada „Ljudi i predeli“)

I ovo što sam pronašla je uzbudljivo otkriti, a kako bi tek bilo da sam imala nešto malo ličnije u šteku.

Zato kad kažem Deco, pišite pozivam nas roditelje da ne propustimo priliku i ohrabrimo decu da zabeleže svoje misli, kao što rekoh, ne da bismo mi imali kontrolu nad njihovim glavicama, već da im prenesemo jednu mudrost iskustva – da to divno doba brzo prođe i treba da sačuvamo mrvice dečjeg uvida za budućnost.

Značiće im mnogo.

Nisu to samo uspomene, to je pogled na svet, zračenje života u ogoljenoj formi, to je vatromet emocija, u koje se posle umešaju razni šumovi koji nam zagluše telo i um.

(Visited 75 times, 1 visits today)

Šta ti misliš?

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

16 − 6 =